Живот и смрт мистериозног Албанца у Београду

Твитер корисница под надимком “Други пик првог таласа” написала је дирљиву причу о томе како је у Београду умро један Алија. Испоставило се да је он, њен добар пријатељ и сарадник, крио свој идентитет, презиме, те да га је породица из Швајцарске годинама тражила, па су чак и детектива унајмили… Испоставиће се да ништа од тога није важно, када се упореди са ширином његове душе и величином добрих дела.

Прочитајте ову невероватну причу, коју преносимо у целости:

„Много шта бих могла да кажем о Алији, и смешно и тужно, само једно је свеобухватно. Алија је био добар човек, а ово је прича о његовој смрти а не животу. Радио је за мене око годину дана, спавао у хостелу, није имао где, сваком давао и помагао, а најмање је имао од свих.

Локал који сам тада имала звали смо схоп и налазио се у Гаврила Принципа. Ту су се мигранти, туширали, прали веш, користили интернет и телефонирали.

Алија је рекао да је бошњак из Новог Пазара, када је умро сазнала сам да је Албанац из Призрена. Сетих се једног разговора где ја кажем хтела сам у Албанију на море али сам ноћас гледала злочине на Косову и не могу. Ухватио ме за руку и рекао, пусти то немој да те трују.

Рекао је да је цео живот радио у иностранству и свима слао паре, онда повредио ногу, операције, чуда, није могао да ради и шаље паре али нико није ни њему слао, па је само отишао.

Био је петак, Бајрам, када му је позлило и звао ме да дођем. Поред су били доктори без граница, па су му дали инекцију, лекове и упутили на хитну где сам га ја одвезла. Имао је срчани удар.

Стајали смо пар сати у ходнику у ургентном и дошли на ред да га прегледају и укључе екг. Већ је било 17:45 и ја сам морала да одем до вртића и покупим децу… Дала сам му папире и рекла да каже које је лекове добио и нагласи да је добио већ ињекције од доктора без граница. Био је блед, мислим да је једва могао да говори. Рекла сам му да га чекам испред са децом кад заврси и тако и би. Добио је неке лекове, мировање, одмор…

Изгледа да лекари нису ни прочитали оне папире а он је био у лошем стању па није рекао. У уторак у 2 сата звони телефон, каже дођи Мајо, лоше ми је. Остављам клинце саме и трчим до шопа (где је и спавао), каже повраћао је није добро, зовем такси, кажем не могу са тобом, не знам где ћу са децом.

Крећемо ка таксију, он се ухвати за браву и падне. Да је само пола секунде касније пао, већ би смо били у ауту. Таксиста да по гасу и оде. Ја га окренем на страну, зовем хитну, нема је. Чујем му последњи удах тамо на оној улици, онај велики тешки хроптај, кад душа изађе.

Зовем кар&го да ми неко помогне, погубила сам се. Хитне нема. Дошао је дечкић, рекох молим те помози до ургентног, остао је. Пролазила су два момка, пришла па смо га унели у ауто. У ургентном су га оживели. Рекох хвала богу!

Кажем оном дечку из кар&го: Молим те остани ја само идем до куће због деце и да зовем неког да их причува и долазим, ево ти број, позови ме ако се несто промени.

Звао је чим сам ушла у кућу и рекао да је Алија умро. Спустила сам телефон и ћутала, гледала у празно неко време… Попила сам таблете за спавање и сањала.

Алија баш леп, виталан, срећан долази ка мени и каже, нисам могао да одем а да се не поздравим. Немој да се ти секираш зато сам ти дошао. И јако ме загрли, пусти и окрене се и оде.

Ујутро одем до болнице, где ми кажу да само породица може да преузме тело и личне ствари. Сахрањује га или породица или држава. Један доктор каже: Није ми јасно како су га у ургентном пустили из болнице после онаквих резултата и оног срчаног удара.

Тако је то када немаш никог. Цео дан сам слала свима на фацеу са његовим тим презименом поруке и слику његову. Нико га не зна.

Онда нађем пасош са другим, Албанским презименом па кренем и за то презиме да шаљем. Јави се човек из Швајцарске и каже: Ја сам његов брат, 5 година га тражимо, детективе смо унајмили, нисмо га нашли. Како је он?

Ја кажем није добро ни мало у болници је, много је лоше. Креће одмах за Србију. Каже је ли жив. Ћутим ја, ћути он. Није. У 7 сати он са женом и неким рођаком долазе у шоп, ја им кувам кафу. Каже ми жена немој да пред овим човеком причаш како је живео Алија, комшија је, да не чује, срамота је. Ја гутам кнедлу.

Већ видим да је џаба живот у Швајцарској, тај менталитет је убио више људи него онај рат тамо на Косову. Рекоше да це после да дођу по неко ћебе да га умотају и да им испричам како му је зивео брат. И нису се више појавили.

Звовем да их питам где су, јели све ок, кажу ми “ево нас већ пред Призреном”. Ја у збуну…

Бог је хтео да Алија умре са 2000 евра у џепу, чувао је неком мигранту. Често им је подизао паре са Wестерн Унион-а. Брат је покупио његове личне ствари, видео кинту и запалио, мислећи ваљда да ћу да тражим.

Ја нисам ни знала да их је било, осим сто су ми у болници рекли да има много новца и да не могу ја да узмем његове личне ствари, а телефон сам само тражила да неког нађем од рођака. Тако да га ти рођаци сахранише и ни паре не потрошише, све је Алија сам платио. Они ће ваљда да плате једном, али не парама.

Молила сам маму да дође и пет дана спавала са њом, толико ме је све то потресло. Још нисам отишла у Призрен на гроб, а отићи ћу једном…

Извор: Луфтика
Фото: Пиxабаy

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.