„О свему ми пиши мати“ у брдима Калифорније

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

На концерту у Џексону сјајних Ивет  Холзварт и Мирослава Тадића, као гост изненађења наступио је Раде Шербеџија и разгалио срца земљака

Пише: Небојша Тошић 

Сумрак над планинама Калифорније. Девета мартовска ноћ љета Господњег  2024. спокојно осваја моћна брда  повише Џексона, малог рударског градића. Након отпојане вечерње службе, ластавице se се гниезде у два кипариса који  будно стражаре пред бијелом  џексонском љепотицом. Када је  угледају из даљине, свим житељима овог блаженог мјеста, без  обзира ког су порекла и које вјере, срце залупа јаче и дошапне: „Вратисмо се кући”.

Џексон тоне  у тишину док га однекуд одозго посматра танани лук тек изгријалог младог мјесеца. Па зар  и он није позван на концерт три  „звијезде сјајне” које ће скромну салу парохијског дома Цркве  Светог Саве освијетлити и топлотом и по неком сјетном сузом радосницом. А опет су за то криви  Срби. А и ко би други. Тачније  свештеник Марко Бојовић и  његова супруга попадија Биљана. Они су зачетници и организатори низа „малених” културних  догађаја који се, већ годинама,  нижу у драгоцјену плетисанку око прве српске православне  цркве на Западној хемисфери,  јер „љепота ће спасти свијет”,  како је пророковао велики славјански  душезналац Фјодор Михјлович Достојевски.

Одушевљени домаћини и Раде Шербеџија, тик уз славног глумца је Тања БалабанЕто, тог 9. марта 2024. године, поред парохијана и њихових комшија  и пријатеља, џексонских житеља,  вечерашњи догађај призвао је  госте из свих крајева Калифорније: од Сан Дијега и Лос Анђелеса, преко Фрезна и Модеста,  Сан Франциска, Окланда и Сан  Хозеа, до Сакрамента и Ејнџелс  Кампа. Пред њима су се обреле  двије свјетске звијезде: свестрана Ивет Корнелија Холзварт  (Yvette Cornelia Holzwarth) из  Лос Анђелеса, виртуоз на виолини, свјетски позната композиторка анђеоског гласа, и радо виђена сарадница најпознатијих и  филмских и музичких стваралаца. Уз њу и Мирослав Тадић,  легендарни гитариста, композитор и музички педагог.

Њега је, већ давно, чувени часопис Гитар  Плejeр (Guitar Player Magazine)  прогласио за „једног од 30 најрадикалнијих и најпосебнијих гитариста на свијету”. Као да је проникао  у све тајне овог инструмента, последњих година се концентрисао  на аранжмане и импровизације  којим комбинује пре свега балканску народну традицију са америчким традицијама кантри музике, блуза, џеза и рока, уз елементе  фламенка и разних других музичких извора, којима он подједнако  добро влада, и везе и плете у непоновљиве изведбе.

Овога пута Мирослав и Ивет  су изводили свој нови подухват „БалканАмерикана”  (“BalkanAmericana”). Како је лијепо о њима примјећено, „проналазећи унутрашње нити које музиком и умјетношћу повезују људе  свих континената, они нам показују многобројне изненађујуће  везе и додирне тачке између музик двије културе које су само наизглед удаљене.

Без напора ћемо се  у трену пребацити са македонске  Шар-планине до Њу Орлеанса и  назад, па онда из Калифорније  долетети до далматинске обале,  и тако редом…” Они, својом музиком, у овим по цијели свијет тешким временима подјела и сукоба,  показују како постоји дубока пове заност међу бројним народима и  културама и подсјећају на божанске ријечи: Блажени миротворци…

A „трећа звијезда” није била  најављена. Специјални гост,  свјетски глумац, и сам потомак калифорнијског рудара потеклог  из Лике, ушетао је помијешан са публиком и заузео скромно мјесто  у невеликој сали. О томе ме моја  пријатељица Тања Балабан, „извјештава одмах након концерта”.  Зове ме на „другу страну” Велике  калифорнијске долине која се пружила између Сијера Неваде и мога Обалног вијенца (Coast Range) и  критикује што нисам са „нашим” џексонцима. И шаље „видео”!

– Да ли је то Раде? – питам узбуђено.

– А ко би други био? Барем је Шербеџија један!

– Видим га са шеширом попут Дока Холидеја – „сналазим”  се ја.

– Па ако ћемо право, баш тако:  „Дошао је тихо и ушао у легенду!” – поентира ми Тања.

– Када  се појавио, сви смо били затечени.  Прострујао је жамор, а Американци, није их било мало, нису одмах  осјетили тај „трептај наше душе”.  И Раде, и супруга му Ленка спремају се да уживају у музици својих  пријатеља. „Наши” са осмијехом  „пријете” попадији Биљани, која  нам је приредила ово велико и угодно изненађење.

Сећање на копаче злата – Мирослав Тадић и његова блиска умјетничка сарадница, виолинистица, композиторка и пјевачица Ивет Холзварт, наши су драги и радо виђени гости и пријатељи  – каже свештеник Марко Бојовић. – Њих смо угостили прије двије године, када је  град Џексон организовао велику комеморацију поводом 100-те годишњице од  највеће рударске несреће у историји Калифорније – у руднику злата Аргонаут 1922.  године. Од укупно 47 погинулих рудара, миграната из Италије, Шпаније и наших  крајева, страдало је и 11 Срба. Наша црква и парохијани, придружујући се обиљежавању те наше заједничке, џексонске комеморације позвали смо да нас репрезентују врхунски свјетски умјетници Мирослав и Ивет. Њихов тадашњи наступ је  изузетно топло и емотивно примљен, а и на њих је ово наше чудесно мјесташце  оставило дубок траг. Тај веома посебан, благодатни догађај над сјенима намучених  копача и трагача за тајном живота и среће, брзо и лако нас је зближио, те смо до  данас остали у блиском контакту.  Зато су они су били веома предусретљиви и вољни да  узму учешћа у обиљежавању 130 година наше Цркве Светог Саве. Већ скоро вијек  ипо она је била и остала мјесто које окупља, зближава и спаја, а њихова музика то  идеално дочарава.

– Божанска музика Мирослава и Ивет претвара скромну парохијску  „црквену салу” у свјетску позорницу. Раскрилио се огроман простор над нашим главама. Лебдили смо  у очаравајућим слаповима музике. Виолина и гитара звучали су  као да долазе из неких астралних  висина или боље речено да их испуњавају…

– Готово два сата сна се приближава крају. Онда устаје Раде Шербеџија шапуће нешто свом  пријатељу Мирославу Тадићу.  Чаробни прсти пребиру по „сребрним жицама”, а Раде почиње  да рецитује и пјева. „О свему ми  пиши, мати… пошаљи ми стручак… само о њој немој ми пи сати…” Наши „погођени у срце” грцају. Американци, одједанпут, схватају да је међу њима трећа  звијезда концерта. Схватају да је  то и „договор” који ће их чврсто  везати за ову малу оазу културе.  И да нема куд даље и више. Онда  све утихну, као она тиха ноћ на пољу и – „Тихо ноћи”. Једна од  двије омиљене пјесме Николе Тесле, који је потекао из истог, личкога краја, из ког и Раде. Гитара, виолина и глас – чаробни и непоновљиви Ивет, Мирослав, и Раде  – „…санак плету од свилена гласа…”  Сви у сали прихватају пјесму. Са  душом и из душе…

Отац Марко и попадија Биљана, стоје са стране. Скромно и непримјетно. Баш онако каквим их  знамо. Они су „Чисто џексонско срце” – казаће Тања Балабан.

Фотографије: Lари Лазар Ангиер (Lari Lazar Angier)