„О свему ми пиши мати“ у брдима Калифорније
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
На концерту у Џексону сјајних Ивет Холзварт и Мирослава Тадића, као гост изненађења наступио је Раде Шербеџија и разгалио срца земљака
Пише: Небојша Тошић
Сумрак над планинама Калифорније. Девета мартовска ноћ љета Господњег 2024. спокојно осваја моћна брда повише Џексона, малог рударског градића. Након отпојане вечерње службе, ластавице se се гниезде у два кипариса који будно стражаре пред бијелом џексонском љепотицом. Када је угледају из даљине, свим житељима овог блаженог мјеста, без обзира ког су порекла и које вјере, срце залупа јаче и дошапне: „Вратисмо се кући”.
Џексон тоне у тишину док га однекуд одозго посматра танани лук тек изгријалог младог мјесеца. Па зар и он није позван на концерт три „звијезде сјајне” које ће скромну салу парохијског дома Цркве Светог Саве освијетлити и топлотом и по неком сјетном сузом радосницом. А опет су за то криви Срби. А и ко би други. Тачније свештеник Марко Бојовић и његова супруга попадија Биљана. Они су зачетници и организатори низа „малених” културних догађаја који се, већ годинама, нижу у драгоцјену плетисанку око прве српске православне цркве на Западној хемисфери, јер „љепота ће спасти свијет”, како је пророковао велики славјански душезналац Фјодор Михјлович Достојевски.
Одушевљени домаћини и Раде Шербеџија, тик уз славног глумца је Тања БалабанЕто, тог 9. марта 2024. године, поред парохијана и њихових комшија и пријатеља, џексонских житеља, вечерашњи догађај призвао је госте из свих крајева Калифорније: од Сан Дијега и Лос Анђелеса, преко Фрезна и Модеста, Сан Франциска, Окланда и Сан Хозеа, до Сакрамента и Ејнџелс Кампа. Пред њима су се обреле двије свјетске звијезде: свестрана Ивет Корнелија Холзварт (Yvette Cornelia Holzwarth) из Лос Анђелеса, виртуоз на виолини, свјетски позната композиторка анђеоског гласа, и радо виђена сарадница најпознатијих и филмских и музичких стваралаца. Уз њу и Мирослав Тадић, легендарни гитариста, композитор и музички педагог.
Њега је, већ давно, чувени часопис Гитар Плejeр (Guitar Player Magazine) прогласио за „једног од 30 најрадикалнијих и најпосебнијих гитариста на свијету”. Као да је проникао у све тајне овог инструмента, последњих година се концентрисао на аранжмане и импровизације којим комбинује пре свега балканску народну традицију са америчким традицијама кантри музике, блуза, џеза и рока, уз елементе фламенка и разних других музичких извора, којима он подједнако добро влада, и везе и плете у непоновљиве изведбе.
Овога пута Мирослав и Ивет су изводили свој нови подухват „БалканАмерикана” (“BalkanAmericana”). Како је лијепо о њима примјећено, „проналазећи унутрашње нити које музиком и умјетношћу повезују људе свих континената, они нам показују многобројне изненађујуће везе и додирне тачке између музик двије културе које су само наизглед удаљене.
Без напора ћемо се у трену пребацити са македонске Шар-планине до Њу Орлеанса и назад, па онда из Калифорније долетети до далматинске обале, и тако редом…” Они, својом музиком, у овим по цијели свијет тешким временима подјела и сукоба, показују како постоји дубока пове заност међу бројним народима и културама и подсјећају на божанске ријечи: Блажени миротворци…
A „трећа звијезда” није била најављена. Специјални гост, свјетски глумац, и сам потомак калифорнијског рудара потеклог из Лике, ушетао је помијешан са публиком и заузео скромно мјесто у невеликој сали. О томе ме моја пријатељица Тања Балабан, „извјештава одмах након концерта”. Зове ме на „другу страну” Велике калифорнијске долине која се пружила између Сијера Неваде и мога Обалног вијенца (Coast Range) и критикује што нисам са „нашим” џексонцима. И шаље „видео”!
– Да ли је то Раде? – питам узбуђено.
– А ко би други био? Барем је Шербеџија један!
– Видим га са шеширом попут Дока Холидеја – „сналазим” се ја.
– Па ако ћемо право, баш тако: „Дошао је тихо и ушао у легенду!” – поентира ми Тања.
– Када се појавио, сви смо били затечени. Прострујао је жамор, а Американци, није их било мало, нису одмах осјетили тај „трептај наше душе”. И Раде, и супруга му Ленка спремају се да уживају у музици својих пријатеља. „Наши” са осмијехом „пријете” попадији Биљани, која нам је приредила ово велико и угодно изненађење.
Сећање на копаче злата – Мирослав Тадић и његова блиска умјетничка сарадница, виолинистица, композиторка и пјевачица Ивет Холзварт, наши су драги и радо виђени гости и пријатељи – каже свештеник Марко Бојовић. – Њих смо угостили прије двије године, када је град Џексон организовао велику комеморацију поводом 100-те годишњице од највеће рударске несреће у историји Калифорније – у руднику злата Аргонаут 1922. године. Од укупно 47 погинулих рудара, миграната из Италије, Шпаније и наших крајева, страдало је и 11 Срба. Наша црква и парохијани, придружујући се обиљежавању те наше заједничке, џексонске комеморације позвали смо да нас репрезентују врхунски свјетски умјетници Мирослав и Ивет. Њихов тадашњи наступ је изузетно топло и емотивно примљен, а и на њих је ово наше чудесно мјесташце оставило дубок траг. Тај веома посебан, благодатни догађај над сјенима намучених копача и трагача за тајном живота и среће, брзо и лако нас је зближио, те смо до данас остали у блиском контакту. Зато су они су били веома предусретљиви и вољни да узму учешћа у обиљежавању 130 година наше Цркве Светог Саве. Већ скоро вијек ипо она је била и остала мјесто које окупља, зближава и спаја, а њихова музика то идеално дочарава.
– Божанска музика Мирослава и Ивет претвара скромну парохијску „црквену салу” у свјетску позорницу. Раскрилио се огроман простор над нашим главама. Лебдили смо у очаравајућим слаповима музике. Виолина и гитара звучали су као да долазе из неких астралних висина или боље речено да их испуњавају…
– Готово два сата сна се приближава крају. Онда устаје Раде Шербеџија шапуће нешто свом пријатељу Мирославу Тадићу. Чаробни прсти пребиру по „сребрним жицама”, а Раде почиње да рецитује и пјева. „О свему ми пиши, мати… пошаљи ми стручак… само о њој немој ми пи сати…” Наши „погођени у срце” грцају. Американци, одједанпут, схватају да је међу њима трећа звијезда концерта. Схватају да је то и „договор” који ће их чврсто везати за ову малу оазу културе. И да нема куд даље и више. Онда све утихну, као она тиха ноћ на пољу и – „Тихо ноћи”. Једна од двије омиљене пјесме Николе Тесле, који је потекао из истог, личкога краја, из ког и Раде. Гитара, виолина и глас – чаробни и непоновљиви Ивет, Мирослав, и Раде – „…санак плету од свилена гласа…” Сви у сали прихватају пјесму. Са душом и из душе…
Отац Марко и попадија Биљана, стоје са стране. Скромно и непримјетно. Баш онако каквим их знамо. Они су „Чисто џексонско срце” – казаће Тања Балабан.
Фотографије: Lари Лазар Ангиер (Lari Lazar Angier)