Ђеда Драгови Роквићи

Написао: Свештеник Ненад Андрић

Пре неколико година упознао сам певача народне музике Николу Роквића, сина чувеног српског певача Маринка Роквића. Наш сусрет био је поводом црквене радио-емисије у Епархији ваљевској на веома занимљиву тему која се тицала вере и младих.

Из разговора са младим уметником Николом увидео сам да је он као саговорник дубоко побожан и црквен, што ме је као православног свештеника веома обрадовало. Наша дружења наставила су се поводом издања књиге о Светом Нектарију Егинском, чијем је објављивању млади Роквић несебично помогао и допринео да многе душе жељне духовне литературе у болу и патњи кроз лик Светог Нектарија добију утеху.

Од Николе сам чуо све најлепше о његовој породици, посебно о оцу Маринку и деди Драгу, српском страдалнику са почетка 20. века, што пројављује извор благочешћа овог младог човека који Христа слави слободно и без устручавања, незаслепљен светлошћу рефлектора и медија због своје певачке популарности.

Маринко је рођен на дан највећег Србина, на дан духовног оца наше нације, на Светог Саву, 27. јануара 1954. године у Босанском Петровцу. Од малих ногу показао је таленат за певање који му је Бог даривао, па је исти радом умножио и постао један од најслушанијих народних певача овог региона. Многа је срца увеселио по оној народној – весело срце кудељу преде!

Велики руски духовник и Светитељ Серафим Саровски често је истицао да Бог воли веселост и да чак и у цркви треба да будемо весели, јер то Бог воли, а онај непомјаник не воли. Маринко је са многим својим колегама чувао и сачувао традицију српске песме и нашег мелоса, као и дух севдаха којим је задојен у поносној Босни где се родио и одрастао. Тај дух је толико био јак да се пренео и на његове синове који су наставили да певају и да чувају традицију и обичаје, Православну веру, част и благочешће.

Није случајно да је Маринко једна од ретких јавних личности која је свој уметнички живот провела и на сцени и приватно без саблазни јавности. Његов узоран породични живот послушног сина, оданог супруга и доброг оца види се и по плодовима који су иза њега остали. Опет ћу поновити да ништа нема случајно, па то није ни дан Маринковог упокојења, 6. новембар 2021. године, јер је то дан када се прославља молитвени спомен иконе Пресвете Богородице Свих жалосних радост.

У томе видим дубоку симболику, јер је многа жалосна срца Маринко развеселио својим гласом и песмама, а сам је носио велику рану на срцу због страдања свог народа, коју је непреболно осетио у својој души и која је била наглашена због мученичке смрти његовог оца Драга. Таква осећања могу да имају само могу људи који имају веру у Христа и наду у живот после смрти, наду у васкрсење, а Маринко је на делу пројавио своју веру.

Средином деведесетих година прошлог века Срби су доживели највећи погром у својој новијој историји, а он се десио у срцу Европе: у Хрватској, а потом у и Босни и Херцеговини, Светог Саве ђедовини, како каже народни песник. Сама реч „ђедовина” означава наследност од предака, што значи да још у 12. веку Свети Сава, принц Растко, наслеђује своју ђедовину којом су његови преци владали више векова уназад. То је историјски потврђено многим списима, али и непокретним споменицима културе и духовности из тих периода.

Углавном, Срби су живели и владали тим просторима више од хиљаду година. Међутим, зло не мирује, па је свој врхунац проказало у погрому Срба такозваном војно-злочиначком акцијом Олуја од стране српских непријатеља 1995. године. Ова зла акција, јер такву ће је историја памтити, трајала је неколико дана и довела је до пада Српске Крајине. Више од 250.000 Срба напустило је под мирисом барута и невине крви своја вековна огњишта и нашли су уточиште у мајци Србији, чију Крајину су и чували вековима.

Тако су хтели моћници овог времена, али Бог има задњу реч. Стрпљен је спашен. У вихору ове страшне злочиначке операције хрватске војске многи Срби су поносно остајали на свом огњишту, свесни да ће залити кућни праг својом невином крвљу или да ће животе окончати у страшним логорима, али су тиме сведочили веру у Христа и правду. Нису се бојали. Такав је био и Драго Роквић (1924–1995), Николин деда, Маринков отац… Иако увек насмејан и ведрог духа, трговац коњима познат свима у околини, није волео Брозову власт која је највише допринела да дође до ових прогона Срба из Хрватске као и прогона Православне вере.

Драго је, као имућни трговац коњима, помагао свима кад год је могао, није гледао на националност. У току рата пронашао је тело једног муслимана и чесно га сахранио. Памте га деца из многих крајева, особито из околине Мркоњић Града, како је носио са собом једну кесу пуну бомбона, па је даривао деци бомбоне и новце говорећи:

„Да ме запамтите соколови.”

И под старе дане волео је да, као прави српски домаћин, пред зиму закоље јуне и однесе га деци у Београд, па је тако учинио и те несрећне 1995. године.

Међутим, тих дана је стигла вест да је пао Босански Петровац. Драгу је то било тешко, иако је знао да је његова жена на путу из Петровца за Београд, те га нико није могао зауставити да се првим аутобусом из Београда упути за Петровац. Негде у Петровцу, највероватније у Драгиној родној кући, ухватили су га голоруког непријатељи рода Србинова, Пети корпус Дудаковићеве озлоглашене дружине, и зверски су га мучили, искасапили његово тело на комаде и пререзали му врат, како је потврдила обдукција по проналаску његовог леша у масовној гробници после две године.

Драгину и Маринкову родну кућу су спалили непријатељи до темеља оне ноћи када су Драгу погубили. Сахрањен је 1997. године у Београду. Великомученичком смрћу умро је Драго Роквић, али је васкрсао у Христу. То сведочи и његово тело које је по проналску и после две године његовог страдања, приликом сахране у Београду, остало нетљено као да је жив, јер и јесте жив у Богу. Отуда ми одговор на питање који сам тражио од првог сусрета са Николом: од којег је овај младић рода, па је овако побожан? Од рода је хришћанскога!

*Из књиге „Српска бројаница“, Ненад В. Андрић, илустрације Јована Сокић, издавач Народна библиотека Осечина, 2023, са благословом Епископа ваљевског Г. Исихија