Зашто је на правди Бога оклеветана муза српског великана?

ПРИЧА ИЗ АЗБУЧНИКА

Пише: Адвокат Предраг Савић

Хермина Јовановић,  рођена Даубер, познатаја по надимку Муни, била је прво модел Паје Јовановића, његова инспирација, његова муза и пуних четрдесет година његова супруга. После Пајине смрти била је верни чувар његових дела. Рођена је у Будимпешта 13. март 1892. године.

Била је највећа подршка и узданица свом времешном, 33 године старијем и успешном супругу, који се оженио у шестој деценији живота. Многи историчари уметности су забележили да је Паја за Муни био Пигмалион (уметник заљубљен у своја дела), што се очитава на његовим сликама.

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859— Беч, 30. новембар 1957) је био један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Убраја се међу 100 најзнаменитијих Срба. Многи истичу да је Паја Јовановић „најскупљи српски сликара свих времена“.

Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа. Паја Јовановић је несумљиво изузетно волео жене, што се види из аката које је насликао! Али зашто се није  женио до 58  године живота откривамо у књизи групе аутора „Амбасадор  шаха  –  велемајстор Бора Костић“,  штампаној 1966. године у Београду, у издању „Спортске књиге“.

На једној од уобичајених забава, које су се приређивале у Вршцу крајем 19. века, младом Паји Јовановићу, тек свршеном студенту бечке Академије ликовних уметности, за око је запала Емилија Мила Мандукић, једна од најлепших Вршчанки тог времена, са божанским гласом и апсолутним слухом. Лепушкаст, отмен, пријатан у опхођењу с људима и обучен по последњој бечкој моди, брзо је добио њену наклоност, али љубав, која се међу њима родила, није имала срећан крај.

Прича се да је то била љубав на први поглед,  о чему сведочи и запис у горе поменутој књизи. Мила је била ванвременски лепа, богата, образована и талентована за певање. Он најбољи студент у класи угледног професора Милера на бечкој академији, који је добро зарађивао од свог рада. Њу су тражили богати просци, а о њему шапутале многобројне даме, посебно оне из старих и угледних вршачких породица. А желели су само једно друго.

Паја Јовановић на једној забави скупио храброст и замолио младу девојку за кадрил. Њени родитељи су климнули главом и познанство је било успостављено. Млади пар  маштао је о браку и могућности да Мила студира певање у Бечу, јер је поседовала божанствен глас. Али, у то време је за склапање брака била неопходна сагласност обе породице. Тај задатак, међутим, није ишао глатко. Милини богати родитељи строго су водили рачуна о томе у какву ће кућу да је удају, а скромни дом пун деце Пајиног оца, вршачког фотографа Стевана Јовановића, није баш одговарао њиховим мерилима. Ипак, на инсистирање заљубљеног пара, благослов им је напослетку дат.

Према ондашњим обичајима, младожењина страна је веридбу, на неки начин, требало да “капарише”. Паја је то знао и Милином оцу уручио 50 златника, који су били услов за склапање веридбе. Скупио их је уз помоћ вршачког професора музике Бринеа, који желео да помогне младом заљзбљеном пару и у нади да ће Мила отићи са Пајом у Беч, да би тамо „школовала свој глас“.

Али, онда је сиромашни фограф Срефан, Пајин и отац  још  четворице синова, од будућег пријатеља затражио позајмицу. Мислећи да је посреди тајни договор између оца и сина да раскину веридбу, те да је позајмица била измишљена само да би Јовановићи вратили капарисани новац, Светозар је несуђеном пријатељу вратио свих 50 златника, дајући му до знања да је са веридбом свршено заувек. Заљубљени сликар само је обавештен о раскиду. Осрамоћен и разочаран, напустио је Вршац и отиснуо се у свет, где је градио успешну каријеру. Касније је имао много љубавних авантура са дамама које је портретисао, али Милу дуго није могао да преболи. Историчари уметности сматрају да је 1895. године, када је за потребе Миленијумске изложбе у Будимпешти насликао своје чувено дело “Вршачки триптих”, у лику девојке која бере грожђе приказао баш своју несуђену драгу, која је тада већ била у браку са другим човеком. И пет година касније, њене префињене црте лица послужиле су му за креирање лика царице Јелене, на слици “Проглашење Душановог законика“, која је приказана на Светској изложби у Паризу 1900. године. То су докази да је Мила Мандукић била Пајина велика непрежаљена љубав, иако њено име није ни споменуо у мемоарима, које је саставио у позним годинама живота (поживео 98 година).

Мила Мандукић је, попут Паје Јовановића, много патила због раскида. Строгост и понос њеног оца су, међутим, били јачи од њене љубави према сликару, па су је, како би што пре заборавила на тај крах, убрзо у мају 1886. године удали за вршачког трговца колонијалном робом Владимира Костића. Мила је у том браку, 24. Фебруара 1887. године, родила сина, који је постао толико славан, да се уз Пају сматра једним од најзначајнијих Вршчана. Био је то Бора Костић, први српски и југословенски шаховски велемајстор, један од највећих светских путника и највећи  светски шаховски пионир и  мисонар. Бора је касније причао да га је мајка усмеравала да буде сликар, али да се он, ипак, окренуо шаху, захваљујући ком је пропутовао свет, научио десет страних  језика, и стекао светску славу.

После  Миле Паја Јовановић поново је почео да размишља о браку тек  1917. године када је започела његова љубана авантура са Муни. Наше истраживање прошлости  које је  помогла Управа са сарадњу са Србимау дијаспори и региону, имало  је за циљ да пронађе и одгвор на питање: „Зашто су се  многи огрешили о Хермину Муни Јовановић , жену која задужила Београд и српски род. Њу су клеветали, говорили да је нека врста спонзоруше и да се удала из интереса за тада већ пребогатог сликара, са жељом да постане млада удовица?

Муни је о себи је оставила оскудне податке, јер свој  живот је подредила супругу и његовом стваралаштву. Познато је да се за свог 33 године старијег супруга удала у Бечу 27. марта 1917. године и да су у складном браку провели четири деценије. Из Јовановићевог опуса може се закључити да се између њих развио посебан психоестетски однос, попут приче о Пигмалиону, уметнику који се заљубио у своје дело, пише Политика. Трудила се да прати свог времешног супруга, који је био у шестој деценији живота. Он је за њу био Пигмалион, што се очитава на његовим сликама. Увек беспрекорно обучена, у хаљинама од свиле, треперавих одсјаја, често мењајући фризуре за потребе уметника портретисте.

Научила је од свог Пигмалиона како да се обуче, како да седне анфас или у профилу, обнажених леђа и груди, са сликарским реквизитима на глави и у рукама, а често је позирала за акт. Имала је идеалне пропорције тела, онакве какве је Паја усвајао на академији. Хармонична пропорција тела, лепо лице и заводљив поглед нису промакли хедонисти какав је био Јовановић.

Исидора Савић, ауторка изложбе “Муни – уметничка инспирација Паје Јовановића”, недавно организоване у Музеју Паје Јовановића, упозорава да је Паја дуго имао велики отпор према сликању нагог тела. Та одбојност настала је током студија на Ликовној академији у Бечу, где су студентима позирале старе и ружне особе. Први акт насликао је у последњој деценији 19. века, инспирисан својом тадашњом љубавницом Бертом. Након тога направио је паузу од више деценија, све док у његов живот није ушла Муни.

Паја је, наводно, први пут видео Муни 1905, када је имала само 13 година. Била је ћерка кућепазитеља који је живео у згради где је Паја имао атеље.

-Случајно су се срели на степеништу и Паја се у тренутку заљубио у њу. Прво му је постала модел, а касније и супруга. Била је уз њега све до његове смрти – каже за “Блиц” Исидора Савић, кустоскиња Музеја града Београда и ауторка изложбе “Муни – уметничка инспирација сликара Паје Јовановића”, прве те врсте у Београду.

Паја и Муни венчали су се 1917. у Бечу, када је њој било 25 а њему 58 година.

-Зна се да су живели у складном браку, да је она била његова муза и да је понекад и неколико сати без престанка позирала, што је јако напорно. Пратила га је свуда, а по њиховој жељи заједно су сахрањени у Београду након шт су њихове урне пренете у главни град Србије из Беча. Паја је умро 1957, а Муни 2о. августа 1972. године – наводи Исидора Савић.

Муни је рођена у Будимпешти 1892, али о њој нема много података. Чак ни у својим мемоарима Паја јој не посвећује превише простора. Муни је поштовала је жељу свог супруга и тестаментом од 12. фебруара 1958. оставила Музеју града Београда најдраже уметничке радове Паје Јовановића из властите својине. Монументални фомати слика које су красиле њихов дом на Лондонграссе 67 до Херминине смрти, данас су поново део њиховог атељеа у Музеју Паје Јовановића, који није успела да види јер је била у позним годинама.

И поред  огромног  богаства које Паја створио, Муни је остала скромна и верна супругу. Није желелла да се јавно експонира, па ни да јој и у својим мемоарима Паја посвећује превише простора. Водила је  бригу о њему  и његовим делима. Пајине слике су те које откривају њихов однос и лепу љубавну причу која је постојала између њих. Паја је о њој говорио као о германској Афродити јер је била лепа и складних пропорција и управо та лепота као главни мотив провејава овим сликама. На свим представама Хермине Муни, истиче  Исидора Савић,  види се једна ванвремена лепота. Иако су слике настале у распону од неколико деценија, Муни је увек иста: млада, лепа и заносна.

Паја је стварао у духу идеалистичког реализма који је негован на Академији, а тај идеализам подразумева једну врсту улепшане стварности и високе естетизације. Он је био велики естета, волео је лепоту! Са фотографија Муни може се видети да је заиста била реч о лепој жени, али код Паје је увек била заступљена додатна доза улепшавања. Муни му је била инспирација и за митолошке и алегоријске слике. Њен лик је убацивао у различите тематске оквире. Тако је, рецимо, преоблачи у рухо античких богиња. Међу експонатима су две монументалне слике на којима је Муни као Дијана, богиња лова, и Афродита, богиња љубави у “Парисовом суду”.

Паја је био уметник светске репутације и имао је луксузни атеље у Бечу. Живећи са њим и Муни је, условно речено, била део тог декора и сјаја . То је није омело да после Пајине смрти 1957. годне, води беспрекорну бригу о његовој заоставштини. Нису имали потомке. Паја је још 1954. подржао формирање свог легата у Београду и даровао прве поклоне. Легат је отворен 1970. а 1972. допуњен је поклонима Хермине Муни Даубер са још 11 Јовановићевих слика. Нажалост, ни она никад није крочила у музеј јер је била у дубокој старости када је отворен. Легат Паје Јовановића данас броји више од 800 предмета међу којима су, сем сликаревих дела, приватне фотографије, Пајини лични предмети, намештај из стана и атељеа у Бечу, преписка…

Полагањем урни Паје Јовановића и његове супруге у Алеју велика на Новом гробљу у Београду делимично је исправљена неправда према Хермини Муни Јовановић, настао услед злих  језика и чаршијских оговарања, које је она дематовала на најупечатљивији начин  –   животним  примером!

Погледајте прилог ТВ Храм о Музеју Паје Јовановића у коме се чувају и његове слике посвећене Хемини Муни Јовановић, његовој супрузи: