Дао Бог да смрт мога сина буде срећа за све нас!

Пише: Душан Марић

Није уобичајено да родитељи говоре над одром своје деце. Зато што је природно да деца сахрањују своје родитеље. А кад се и догоди да неку породицу задеси та зла коб да смрт узме преко реда, тужну улогу да се над одром или гробом опрости од покојника преузима неко од родбине, комшија, пријатеља…

Код владике Петра Петровића Његоша, најславнијег српског владике и једног од најславнијих балканских књижевника, било је другачије.

Његош је умро је млад, у својој 38. години. Дан пре него што се упокојио на Цетиње је дошао његов отац Томо Марков Петровић, да обиђе тешко болесног сина. Кад је чула за смрт детета, на Цетиње је похитала и владичина мајка Ивана Томова Петровић, рођена Пророковић. На дан сахране тужни родитељи су дошли у Биљарду да се и они, пред окупљеним народом, последњи пут опросте од свог прерано изгубљеног детета.

Беседе са којима су се Томо и Ивана обратили окупљеним Црногорцима, а које је 1910. године објавио Тома Ораховац у сарајевском часопису „Босанска вила“,  по својој литерарној вредности, по моралној снази која из њих избија и поруци коју су оставиле поколењима, нимало не заостају за најумнијим стиховима њиховог сина.

По „Босанској вили“, његов остарели отац, који је имао око 88 година, се тужном скупу обратио овим речима:

-Помога ви Бог, браћо Црногорци! Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу. Велики сине, дико моја, радости младих дана, снаго и крепости моја, доживјех и таквог да те видим.  Но, смрт је лијепа а за ваистину божију све ти пристаје па и смрт.

Старац је затим клекнуо, целивао крст и десницу свом сину, говорећи:

-Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу. Ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!

А онда је пред народом, занемелом од тог родитељског достојанства, које ни у тренутку највећег бола није заборавило да задржи поштовање према чињеници да му је син свештено лице, прозборила мајка.

-Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати. 

Несрећна старица, која је по доступним изворима била десетак година млађа од мужа, се затим обратила мртвом сину.

–Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом, него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка… Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако младог и лијепог узео, барем ће и он од тебе имати шта тамо да види!“

Од кад сам први пут прочитао ове узвишене речи, кад год их се сетим, размишљам о томе коју снагу је имало то двоје несрећних старина, колико је била јака њихова вера у бога, па су могли да се издигну изнад личног бола који је родитељску душу кидао и на овако величанствен начин опросте од свог детета?

Верујем да извор те снаге нису само понос и поштовање које су осећали према сину, већ и брига за отаџбину. Јер знали су колико је њихов син као владар значио за Црну Гору, страховали су над њеном судбином и желели да и на овај начин оснаже народни дух, његову веру и спремност да се сачува слобода отаџбине и настави дело њиховог детета.

Владика Његош је по много чему био недостижан. А како и не би био кад су га родили овакви родитељи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.