Вера као симбол бољег живота
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Борка Маљковић, звана Вера, чило гази десету деценију живота, цео је посветила својој вери и Цркви у далекој Америци, а у Сакраменту где данас живи поносно носи и одликовање Светог Севастијана
Пише: Небојша Тошић
Колико тога остаде заборавље но и заувијек изгубљено због немара „младих“. Пустисмо да старији оду, а питања која смо им требали поставити и приче које смо требали чути са њима исчилише. А толико су жељели да дјелић њиховог времена буде уткан у неко писмено свједочење и тако остане сачувано „за историју“. А наши „млади“, као ми некад, немају времена да питају ни интереса да чују. Када дођу у наше године биће касно. Пабирчиће по свом сјећању дјелиће онога што су слушали и упињати се да одгонетну историју. А историја је ту поред нас, као тиха вода над којом бдију они најстарији – чувари времена.
Борка Маљковић, звана Вера, поносно и чило броди кроз своје девето десетљеће живота. На Велику Госпојину, 28. августа 2021.године, на Слави храма Успења пресвете Богородице у Сакраменту добила је велико признање. Његово преосвештенство владика Максим уручио јој је високо црквено одликовање, Сребрену звијезду Светог Севастијана. Било је то признање једној од најстаријих, а уједно, и поред златних година, најактивнијој чланици црквено школске општине.
Старјешина цркве, протојереј ставрофор Дане Поповић, са радошћу истиче да је Вера Маљковић одувијек била једна од најактив нијих чланова и додаје да за њу године не представљају ништа.
– Била је чланица хора, активна и данас у Колу српских сестара, чланица Управе… Годинама је водила финансије и укратко, учествује у свим активностима наше црквене општине – каже отац Дане Поповић.
Историја у „путним корицама“
Борка Вера Маљковић је рође на 1931. године у Невади, у мјесту Тонопи, гдје се 1911. уселио њен отац Раде Маљковић. Док сједимо на тераси испред црквене сале у Сакраменту, Вера, како је сви знају, вади „путне корице“, мали портфолио из далеких година, у којем су документи доласка, прво њеног оца Радета, па мајке Милосаве и сестре Данице. И на том „новчанику“ исписана је историја.
-Ко данас зна за неког Ивана Бихела Букса из швајцарског града Реинтала код Сен Галена а он је, генерацијама емиграната из Европе омогућио да се „дочепају“ Америке.
– Тата Раде је у Амеику отишао сам пошто су имали новца само за једну бродску карту – прича Вера. – Мама Милосава и моја сестра Даница су остале у селу Водотоци, “задња пошта Бриње, Лика“. Оцу је дуго требало да се снађе и обезбједи карте за супругу и кћерку. Добиле су визу 1926. године и упутили се у Авр (Le Havre) у Француску, одакле је испловљавао брод за Америку. Та медитеранска лука била је „лука спаса“, али, авај, све се одједном промијенило. На прегледу, пред само укрцавање, мојој сестри, која је тада имала 15 година, открију да има болест очију, трахому. За њих двоје, мајку и кћерку, пут у нови крај је био окончан. Враћају се у Загреб код неких пријатеља. Да се не би даље компликовало, јер добијање нове усељеничке визе изискивало је не само много времена већ и много новца, мајка одлучује да се сама отисне преко ”велике воде”, а да моја сестра остане док се стање са очима не побољша. И послије три године, када је имала 18 година, Даница долази у Америку.
– Прво што је угледала било је Острво Елис (Ellis Island) у Њујоршкој луци, најпрометнију станицу за контролу усељеника у Сједињеним државама. Зна се да је од 1892. до 1954. године, скоро 12 милиона имиграната тамо добијало „завршне папире“.
Пупин „ослободио“ сестру Даницу
– Када је већ тешко, зашто не би било још теже – знали су се шалити емигранти, али мојој сестри Даници и оцу и мајци није било до шале. Сестра је стигла на то острво и ту је пуних осам мјесеци чекала да се искрца на обалу. Имала је разне потврде и у историјату болести писало је „Трахома“. То је био разлог да је задрже на самом прагу „новога краја“. Отац је сваки мјесец слао 80 долара, а то су тада биле велике паре, за њен боравак на Елису. Тешка су времена била, није као данас, па отац није могао да путује у Њујорк. Писао је и тражио помоћ на све стране, али све је било узалуд. Онда је написао једно писмо господину Михаилу Пупину – научнику са душом – како су га звали сви Срби у Америци. И он, Михајло Пупин одлази на Елис и успијева да „ослободи“ Даницу. Не, тата га није никада срео, али сестра је увијек са одушевљењем причала о њему.
-Породица је, коначно, била на окупу. Данас у Тонопи нема готово ни једног живог Србина. Само гробови свједоче да је, у том рударског градићу било доста наших људи. А ја сам ту рођена 1931. године. Добила сам име Борка. Отац је покушао да ради у руднику, али то је било превише напорно за њега. Запослио се у неком ресторану, али је и лутао по брдима, као многи, у потрази за златом. Не знам колико је имао успјеха, али сам од њега добила три златна груменчића. Рудник злата обећавао је много па су многи млади људи хрлили овамо. Многи су били неожењени и често су се састајали у нашој кући. Биласу то тешка и сиромашна времена. Тада сам добила и своје „друго“ име – Вера. А ево како. Много се причало о будућности. Вјера је одржавала све усељенике. У нашој кући постао је као неки ритуал да ти млади људи, сјетни, раздрагани и распјевани, док би ме отац три пута подизао у вис, у глас извикивали Вјера! Вјера! Вјера! Ја, двогодишња дјевојчица, изнад њихових глава, била сам симбол њихове вјере и наде у будућност, убјеђених да свима нама дола зи бољи живот.
– Тата је умро 1936, године. Тада С.Д.Д. „Српска Омладина“ из Тонопе, како пише у тадашњим новинама, “јавља члановима и пријатељима широм Америке и Канаде, да смо занавек изгубили из наше средине свога доброг и вредног члана, брата Раду Маљковића…Покојни Раде био је веома поштован у овој колонији до времена смрти. Био је потпредседник, “Српске Омладине“, а председник месног одсека бр. 539…Покојни брат Раде оставља у овој земљи ожалошћену супругу Милосаву, кћер Борку и Даницу, удату Поповић, унучад Милана и Милку Поповић и зета Луку, у старом крају брата Вују, сестре: Марију, Јеку и Милку…“
Од молитве у кафани до цркве у Сакраменту
-У Сакраменту је било доста Срба, али нисмо имали своју цркву. Одлазили смо, повремено у Сан Франциско, и у тамошњој цркви свештеник, отац Обрадовић, а он је био монах, предложио је да окупимо групу Срба и да једном мјесечно имамо Службу у Сакраменту. Лујо Ђукић се прихватио тога посла, али некако није ишло. Онда „ускаче“ Коло српских сестара. Моја мајка је, 1947. окупила око 17 жена и оне су активно почеле да раде. Пошто нису имале простора то су се сваке недеље окупљали у нечијој другој кући. Помагале су за вријеме рата, а 1946. године, када је прилив ратних избјеглица из старог краја био велики, дошло је вријеме да се организује црквени живот у самом Сакраменту.
-Покојни Мане Милеуснић и Петар Ђукић и још неки наши Срби, обилазили су српске породице по Сакраменту и коначно, у кафани Барел кафе (Barrel Café), 1951.године, окупило се 40 људи. Била је то основа на којој смо формирали нашу Српску православну цркву. Наравно, састајање у кафани трајало је кратко, па смо купили једну кућу у којој је отац Вавић држао службу. Онда смо отворили цркву у старом граду. … Била су то бурна времена. Готово сви Срби из Сакрамента и околине учествовали су у развијању ове наше Мисионарске парохије. -Доласком проте Миладина Гарића, 1961. године, почео је „велики замах“ у Сакраменту. Он је био уважени свештеник у Канади, а те године, путујући на одмор са попадијом Олгом, зауставио се у Сакраменту. Пошто је отац Вавић пензионисан, отац Гарић преузима нашу парохију.
-Чувени Милош Ковач, други муж моје сестре Данице, био је, познат по својој енергичности и спремности да се „подухвати немогућег“. Заједно са протом Гарићем организују градњу цркве Успења пресвете Богородице у Фер Оксу (Сакраменто). Од те 1961. године па све до 1984. када је наша нова црква освештана, биљежили смо можда највећи занос и прегнуће да остваримо сан свих Срба.- Храм Успења Пресвете Богородице живописао се у периоду од 1986. до 1995.године.
-Дакле, десет година када смо коначно могли рећи „Слава и хвала Богу“!!! Ето та и таква црква Успења Пресвете Богородице, круна је и понос свих Срба из Сакрамента и из Калифорније. Данас, када се осврнем на све те силне прохујале године, на све „успоне и падове“, које смо као цјелина Црквене општине неумитно пролазили, не могу а да се не подсјетим оног малог невадског градића Тонопе, једва уцртаног и у прецизне географске карте. Као да видим те младе људе, рударе, окупљене у једној скромној кући како стоје и одушевљено кличу, док отац три пута подиже, своју малу кћерку више глава, Вјера, Вјера, Вјера!И тада сам, као дјевојчица, схватала значење те ријечи. И она ме, ВЈЕРА, држи усправном и сретном све ове године – рећи ће наша чувена Борка- Вера на крају разговора.
