Пут Солунца од Дупљаја до Париза и вечности

ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

На пожутелој фотографији из септембра 1970. године види се француски министар армије како сабљом Наполеона у подножју Тријумфалне капије у Паризу пали вечни пламен, на светској прослави поводом годишњице пробоја Солунског фронта и тријумфа у Великом рату. На фотографији, поред министра, човек у српској народној ношњи, са опанцима и шајкачом, учествује у овом незаборавном чину. Стигао је те године до Париза и до те почасти Обрен Радовановић, сељак из Дупљаја код Ваљева, солунац чији живот би тешко у један филм стао…

Рођен 1889. у богатој сеоској породици, Обрен се бавио пољопривредом, воћарством, све док 1912. није отишао на редовно служење војног рока. Овако започиње праву филмску причу о свом прадеди Јордан Радовановић, економиста из Ваљева, брижно пребирајући по фотографијама и исечцима из новина.

Два балканска је Обрен саставио са Првим светским ратом, као артиљерац Прве чете 17. пука Прве армије генерала Петра Бојовића прошао Колубару и Цер, па кренуо преко Албаније најтежом рутом. У кланцима надомак Пишкопеје, арнаутски разбојници заробљавају њега и још једног војника, једног подофицира и болничарку. Подофицира су одмах живог распорили, болничарку одвели и више је нико није видео, а њих двојицу војника скинули и оставили само у дугим сељачким кошуљама у ћошку кулаче у стени, са неким женама, децом и козама, све под стражом.

Пред зору, Обрен свестан да им се зло спрема, предлаже свом другу бекство. Овај не пристаје и он кришом креће сам. Успева да се извуче и колским трагом кроз кланац, бос по децембарском снегу, креће за својом војском. Цео дан пешачи бежећи од разбојника и увече потпуно изнемогао успева да стигне своје. Прави подвиг за који је сазнао и генерал Бојовић. Дао му је коња и наредио да му се превију табани који су били у очајном стању…

Нестварна албанска голгота наставља се путем до Драча, онда још гором одисејом кроз мочваре између Драча и Валоне, одакле се бродовима, под налетима непријатељске авијације и уз подмукле подводне мине, тешком муком српска војска пребацује на Крф. Тамо, генерал Бојовић одводи Обрена код једне Францускиње, француске грофице како су је звали, која је о свом трошку држала болницу и лечила Србе. Рекао је за сељака из Дупљаја да је прави херој који је побегао од Арнаута и Обрен је добио најбољу негу, Францускиња га је лично превила.

Таман се мало опоравио, кад једно јутро приликом смотре доктор погледа Радовановића и изговори кратку реченицу које су се сви плашили:

„Тифус. На Видо!”.

На острво Видо су слали оболеле од тифуса. Одатле се нико није враћао. Али, Обренова жеља за животом била је јача. Иако непливач, кришом је одмах искочио из чамца којим су тифусари транспортовани, ухватио се за један од стубова на крфском доку и ту остао цео дан. Увече, мокар и под температуром, побегао је код Францускиње да тражи помоћ, лек неки. Није имала ништа, осим кесице са десетак сувих шљива које му је дала да три пута од њих скува чај, а четврти пут да их поједе.

И да се инхалира, рече му. Опет кришом, Обрен оде даље од своје јединице, скине одело, прокува га, ошиша се, обрије, напуни чабар вреле вреле воде, убаци у њега борове иглице, уђе и покрије се шаторским крилом… Трећи дан се врати у јединицу, а они као да су вампира видели, живи мртвац хода. Рекао им је да су га вратили са Вида, да је била грешка… Доктор га прегледа, нема температуру. Али га ипак са још неколицином сумњивих сместе у шатор на крају логора, да се не меша са осталом војском. Увече, у шатор легну њих шесторица, ујутру њих двојица живих устану и сахране осталу четворицу…

И преживео је Обрен Радовановић и вратио се у јединицу и учествовао у пробоју Солунског фронта и стигао у отаџбину и дослужио војног рока колико је било потребно, све до јануара 1920. када је демобилисан у Осијеку.

Чује деда Обрен да се 1970. године у Паризу организује светска прослава годишњице пробоја Солунског фронта и схвати да је њему тамо место. Преко неких „ваљевских веза” успео је да постане члан званичне југословенске делегације.

После званичног дела прославе у Паризу, деда Обрен је позван на вечеру за званице којој је присуствовао и тадашњи француски председник Жорж Помпиду. Протоколом су следили говори које Обрен, окружен странцима, није разумео. Све док није устала једна старија госпођа, рекла нешто на француском, после исто то на српском.

„Такво херојство, страдање и умирање какво су Срби преживели у Првом светском рату, историја није забележила”, изговорила је у даху и запевала „Тамо далеко”.

Аплауз је трајао неколико минута, председник Помпиду јој је пољубио руку.

И када су најзад сели, неко је до деде Обрена довео Францускињу која је тако лепо говорила о Србима. Упитао ју је где је научила српски. На Крфу, одговорила је, тамо је држала болницу за време рата и лечила српске војнике.

–Сећате ли се војника који је код вас дошао готово без табана? – питао је деда.

–Сећам се, наравно, војвода Бојовић га је довео, лично сам га превила.

–Ја сам био тај војник!

После 54 године у готово невероватним околностима срели су се Србин и његова француска спаситељка.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.