Последњи машиновођа Кривајске пруге

Пише: Ненад Цвјетковић

На размеђу двије године у Брчком је у 98. години преминуо Милијан Стакић најпознатији и најдуговјечнији „ћирин“ машиновођа са ускотрачне пруге Завидовићи-Олово-Хан Пијесак-Кусаче, дуге 118 километара.

Опис није доступан.
Отишао за „ћиром“: Милијан Стакић

Отишао је као последњи за машиновођама Владимиром Јерковићем, Ранком Грабовичкићем, Радивојем Ивановићем, Мидом Биоградлијом, Стјепаном Жарковићем, Хасаном Шкорњом, Ибрицом Хељом, Димитријем Михајловићем, Душаном и Милорадом Марковићем, Јулком Фуксиком, Ремзијом Жигићем, Јосипoм Сепијем, Карлом Валентом, тако да је прича о овој прузи завршена.

Пруга је укинута 1973. године због нерентабилности, након 70 година њене употребе, али је прича о њој живјела све док су били у животу њени жељезничари. Међу њима су машиновође „гаравуша“ биле најцјењенији.

Милијан је одрастао поред пруге у многочланој породици Васкрсије и Зорке Стакић из Васовина, која је имала укупно 10 дјеце, осам синова и двије кћерке. Најстарији Милијан је рођен 1924. године, па је као дјечак највише помагао оцу, који је радио као шеф жељезничке станице Возућа. И упијао бајковите приче о чудесној прузи „која досеже до ријеке Дрине“, главном инжењеру Стјепану Бружи из италијанског града Ангера, о Нијемцима Jакобу Хеклу и Јозефу Бургу, градитељима прекрасна 172 дрвена пружна моста од којих је онај на Бјелишу код Олова био највиши и најдужи са тачно 78 метара. Мост је лежао на двадесет метара изнад рјечице Бјелаве на 12 дрвених носача.

Слушао причу o три тунела на прузи које су пробили домаћи радници користећи дрвене клинове натопљене водом да разбију стијене, и о хајдуцима који су још за вријеме њене изградње били активни у дoлинама Криваје и Ступчанице, али нису ометали радове.

Својим очима је гледао локомотиве које пет пута дневно низ Кривају возе комбинованим возовима хињаде путника и стотине кубика обловине за „Кривајину“ пилану. Зато је са 15 година, скупа са Радивојем Ивановићем (1923-1991) из Понијерке и Љубомиром Голубовићем (1923-1992) из Бјелиша примљен у Жељезничку радионицу у Завидовићима на изучавање стројобраварског заната, одакле су регрутоване будуће машиновође. Бистром младићу Милијану, чија је мајка Зорка неколико деценија редовно читала дневни лист „Политику“, школовање није тешко пало, само му је проблем представљао њемачки језик којим су тада говорили сви мајстори у Ложионици.

Опис није доступан.
Милијанова локомотива марке УНРА број 21 у станици Возућа код Завидовића

Радило се о стручним људима који су у Завидовиће доведени из Европе да опслужују „Кривају“ и њену жељезничку пругу за допремање сировина, али су се временом ту поженили, засновали породице и заувијек остали. Након 2. свјетског рата Милијан је упућен на четворогодишње служење војног рока у Ратну морнарицу ЈНА, а када се вратио добио је посао ложача, а потом машиновође парних локомотива.

У послијератном периоду на Кривајску пругу стигло је као помоћ из САД десетак локомотива марке UNNRA, које су скупа са старим аустријским „Бимбама“ и „Мафејкама“ чиниле главнину возног парка. Ове парне машине су у првих десет послијератних година низ Ступчаницу и Кривају до “Кривајине“ пилане са обновљених једанаест гатера у Завидовићима, превезле чак шест милиона кубика четинарске обловине.

У вријеме раскида односа са СССР-ом, у „Криваји“ је удвостручена производња, а једне године је посјечено, транспортовано пругом, изрезано у греде и даску чак 782.411 кубика шумске масе! Помоћ за 14.000 запослених у „Криваји“ пружило је 18.000 бригадира Фронтовких омладинских бригада које су стизале из свих крајева Југославије. Обнова земље је тражила грађевински материјал, а држава девизе од извоза резане грађе, тако да су машиновође имале пуне руке посла.

Опис није доступан.
Машиновођа Милијан Стакић у морнаричкој униформи ЈНА

У периоду од 1964. до 1972. године Кривајска жељеница је транспортовала годишње у просјеку око 300.000 кубика дрвне масе, углавном букових балвана.

Милијан Стакић је возио „Унре“ број 9 и 21. И поред одгворног посла нашао је времена да возећи парњаче посматра околиш и диви се чудесним дрвеним мостовима, о којима је као дјечак помно слушао. И није се плашио ни висине ни подивљалих ријека које су текле испод. Тако је јадне године набујала ријека Босна угрозила дрвени мост на Зоку, код полазне станице у Завидовићима, па су машиновође одбијале да превезу композицију путничког воза преко њега. Миливоје није оклијевао, добровољно се јавио и на задовољство путника сјео у локомотиву и храбро нагазио на мост који је подрхтавао под ударима таласа.

Његова локомотива се редовно оглашавала препознатљивим писком када је пролазио поред родног села и родитељског дома. На Ручу је због честих одрона и нестабилног земљишта смањивао брзину машине на десетак километара на час. Првих година је возио обловину и шумске сортименте на опсаним бочним одвојцима, од којих су били најпознатији они уз Дубоштицу, Рибницу, Јабланицу, Вијаку, Трибију, Пакленик, Трешњевац, Рјечицу који је водио до границе са општином Власеница…

Возио је сјечину са Жепа, Коњуха, Звијезде и Куштравице. Био је омиљен међу жељезничарима и народом, а ђаци из поштовања према њему нису трачнице мазали сланином да зауставе воз, као што су то чинили према другима.

Етапно укидање Кривајске пруге тешко му је пало и подсјећало на смак свијета. Првог октобра 1967. године укинута је пруга између Кусача и Хан Пијеска, а наредне дионица између Хан Пијеска и Олова. На дионици Олово- Царева Ћуприја обустављен је жељезнчки саобраћај 30. маја 1970. године. Тога дана испраћена је из Олова последња композиција воза, број 2335.

У другој половини 1970. године радило се на демонтажи пруге низводно од Цареве Ћуприје до Рибице, а током 1971. од Возуће до Старог Стога, а следеће даље према Завидовићима. Завршетак саобраћања “ћире“ уноси тугу и неспокојство међу локално становништво. Жељезничари су чађавим рукама миловали већ зарасле прагове и шине. Бољела је хладнокрвност званичника са којом је донешена тако крупна одлука да се жељезница укине, а „ћиро“ отпише. Исти „ћиро“ који је у ове заостале крајеве довезао привредни просперитет, а могим породицама „дао хљеб у руке“.

Коначним укидањем последњих километара пруге, половином 1973. године, због, како је образложено, дотрајалости, спорог превоза и нерентабилности, око 50.000 становника у долини Криваје и Ступчанице, као и на подручју Хан Пијеска и Поджепља остало је без жиле куцавице и средстава за живот. Умјесто “свијетле будућности”,која је требало да замијени пругу, живот је почео одумирати. Становништво је осјетило привредну стагнацију, гладне године, и масовну незапосленост.

Возовима без возног реда најспособнији одлазе „на привремени рад“ у Словенију, Хрватску, илу још даље ка Европи, тако да је пола Цареве Ћуприје иселило у Швајцарску. Број становништва у општини Хан Пијесак се драстично смањивао, да би за двије деценије био преполовљен и са 7.804 житеља колико је пописано 1971. године пао на 4.863, са тенденцијом даљих миграција и исељавања. Слично се дешавало са свим насељима поред пруге.

Тужно и пусто је било на бившим станицама, сада претвореним у стамбене јединице, трговине, или магацине. Утихнуо је уобичајени жагор, није било смијеха, звиждука, ни довикивања, нису се на том мјесту више испраћали синови у војску, дочекивали добронамјерни и злонамјерни, нити дешавале прве љубави. Ту се годинама плакало и радовало, стизали непознати људи,протухе и пустахије, из разних крајева.

Опис није доступан.
Аустријска локомотива „Бимба“ на мосту Бјелиш код Олова, коју је возио Милијан Стакић

Пред очима жељезничара, са плоскама дочекивани пријатељи, или испраћали младићи у војску и рат. Чакијицом и ђачком руком изрезбарене дрвене клупе у станичном предсобљу постале су клупе успомена. Дио машиновођа и осталих жељезничара послат је у пензију, а дио распоређен на друге пруге.

Милијан Стакић одлази на опасну ускотрачну Унску пругу, и показује своју вјештину на релацији Босански Нови- Бихаћ -Книн. Одатле међу првима одлази на оспособљавање за машиновође дизел локомотива, након чега као искусан машиновођа вози возове према Београду и Загребу. Али и тада је са познатим и непознатим најрађе разговарао о Кривајској прузи. У пензију одлази 1980. године, не смирује се већ активно ради у башти, на узгоју свиња, пече ракију, брине о унуцима…

У поодомаклим годинама затиче га грађански рат у БиХ. Пошто је Возућа одмах на почетку рата остала без струје, са екипом инжењера у простору Данковог млина на Криваји, монтира и одржава централу за производњу електричне енергије снаге 7 КW. Нешто мање снаге (4 КW) инсталирана је у Војиновом млину на Возућици. Тиме је обезбијеђен нормалан рад болнице, Центра везе, пекаре и других јавних установа.

Септембра 1995. године прогнан из родне Возуће отишао је са најлонском кесом у рукама за Брчко. Ту се најчешће дружио са гостима који су на било који начин били везани за Кривајску пругу. Тугу због прераног одласка сина Младена и супруге Радмиле лијечио је пребирући по успоменама и призивајући вријеме када је у бијелим рукавицама командовао челичним машинама од Завидовића до Хан Пијеска.

До последњег дана био је покретан и разуман. Вјечно је заспао 20. децембра 2021. године у Брчком, боље речено отишао за својим „ћиром“ да сања његов писак. Са њим је отишла и прича о једном времену и једној ускотрачној прузи, која ће без Милијана и његових радних колега, бити заувијек заборављена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.