Зашто је огњиште светиња код Срба?
Култ ватре који је код старих Словена био јако развијен, временом се преобразио у култ огњишта. Вековима је ватра са огњишта код Срба била највећа домаћа светиња. Постојало је веровање да у ватри на огњишту бораве душе предака.
Оно што је олтар за храм то је огњиште за кућу. Готово сви домаћи обреди код Срба, од рађања до умирања, обављали су се уз огњиште.
На огњишту се давао, узимао и враћао зајам јер се огњиште више признавало него живи сведоци. На огњишту су се исповедали грешници.
У Србији млада пред полазак на венчање љуби огњиште својих родитеља, а по доласку у кућу младожење љуби њихово огњиште. Око огњишта се носи божићна слама, налажу бадњаци, пеку чеснице и печенице, прима први божићни гост полазник. Огњиштем су се заклињали и проклињали, а кад госта „посадите“ поред огњишта, указали сте му посебну част.
Из времена још пре Немањића код старих Срба огњиште је било укопано у средини кућног пода. Удубљење у коме се ложила ватра са поплочаним простором уз ватру, звало се огњиште.
Уз огњиште се окупљала породица, договарали се послови, препричавала предање и чувала национална свест. Ватра симболизује сунце. Има наднаравну моћ да удаљи ноћне демоне од фамилије, из куће и дворишта. Наши преци су у ватри видели живо биће. Отуда се и до данашњих дана задржао назив “жива ватра”.