Istoričari rešili enigmu Nikola Kalabić

Ratni strah i trepet za komuniste Nikola Kalabić, 29. aprila 1946. posle obavljenog prljavog posla izdaje Draže Mihailovića piše iz kućnog pritvora Slobodanu Peneziću Krcunu:

„Dragi Krcune danas je dvadeset i dva dana, kako si bio. Apsolutno je red da dođeš. Znam i uveren sam da si zauzet poslom, ali što je red, red je. Imam veliku molbu, radi se o mojoj slavi Sv. Đurđu. Slavio sam slavu i u ropstvu, na položaju i kod kuće pa te molim da mi bratski izađeš u susret te da proslavim i sada. Znam ti ćeš reći pa slavi. Tako je. Ali bez tebe ne mogu. Radi se o ovome, u tome se i sastoji moja molba: da na Đurđevdan sa Markom (Aleksandar Ranković) budeš mi gost na slavi – na večeri. Ovo je moja bratska molba i držim zasigurno da je Marko odbiti neće.“

Ljudi iz Ozne koje je Kalabić nazivao „pobratimima“ posle nekoliko dana naredili su da njihov saradnik, nekadašnji komandant Gorske garde kralja Petra bude ubijen davljenjem.
https://tamodaleko.co.rs/wp-admin/index.php?admin=1&action=delcachepage&path=%2F&nonce=b195a8a51d
Ovaj citat iz nove knjige „Nikola Kalabić i Gorska kraljeva garda: istorija i mit“ čiji su autori istoričari dr Bojan Dimitrijević i dr Nemanja Dević (na fotografijama gore), u izdanju „Službenog glasnika“, potkrepljen je i analizom grafologa koji je potvrdio autentičnost Kalabićevog rukopisa. Autori su tražili pomoć forenzičara da bi konačno utvrdili istorijsku istinu da je Nikola Kalabić izdao svog ratnog komandanta.

Iako je Kalabićeva izdaja bila poznata još staroj ravnogorskoj emigraciji, kafanski stihovi „od Topole pa do Ravne gore svud su straže đenerala Draže i patrole Kalabić Nikole“ su ga rehabilitovali pre suda i učinili drugim čovekom Ravnogorskog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini, iako on to nije bio. Nauci nije lako da se izbori sa kafanskom pesmom, priznaju autori knjige: „Neka za utehu posluži to da se to ne dešava prvi put u srpskoj istoriji. Zapravo, karakteristično je da su i u drugim dramatičnim istorijskim epohama mit i pesma trijumfovali nad istorijskim znanjem.“

–

Predstava u javnosti o Nikoli Kalabiću i dalje se, hteli to da priznamo ili ne, zasniva na partizanskom filmu i vizuelnoj predstavi koju smo stvorili o „četnicima“. Kome je na prvi pogled mila ikonografija brada-šubara-kokarda, taj od srca peva novokomponovanu pesmu o Kalabiću: „Komunjare lažu da si izdo Čiča Dražu“. Ko se takvih simbola grozi, nalazi tragove komandanta Gorske kraljeve garde JVuO i na mestima gde nikada (ni pre ni tokom rata) nije zakoračio. Društvo koje funkcioniše u tako uprošćenim i crno-belim predstavama o prošlosti nije usvojilo previše istorijskog znanja, niti mu je svojstven ma kakav ozbiljniji misaoni proces pri rasuđivanju. Zato smo i na korice ove knjige, sitnim slovima i pretenciozno, ali krajnje svesno stavili natpis: „Neka ne otvara onaj ko nije voljan da razmišlja“ – kažu dr Bojan Dimitrijević i dr Nemanja Dević.

Oni su utemeljnom naučnom studijom – biografijom Nikole Kalabića ukazali i na poslovičnu srpsku površnost i ostrašćenost, koja je besomučni građanski rat među Srbima od 1941. do 1945. produžila, u nekim vidovima, do današnjih dana.

– U jesen 1944. i u prvim mesecima 1945. traju masovna streljanja građana u Srbiji koja organizuje i sprovodi Ozna. Broj ubijenih u revolucionarnom teroru procenjuje se na više od 60.000 ljudi. Interesantno, kada je jedan partizanski komesar iz čačanskog kraja u aprilu 1945. zagazio u teror i počeo da ubija nevine ljude po selima, među simpatizerima KPJ javila se sledeća paralela: „Jednog Kalabića smo se oslobodili, a ovo došao drugi“ – navode autori.

Nisu samo komunisti strepeli od Kalabića, ugledni oficiri i obaveštajci JvuO su generalu Mihailoviću često slali izveštaje koji su komandanta Gorske garde predstavljali kao bahatog nasilnika. Upečatljiv je izveštaj Lazara Trklje, bliskog saradnika generala Mihailovića, zaduženog za obilazak i inspekciju rada jedinica.

– On se na rad Nikole Kalabića osvrnuo u svojim ličnim beleškama u dva kratka segmenta, oba puta negativno: „Mladi Kalabić u Podgorskom srezu ubio je oko desetak seljaka za koje mi je Voja Lazić jednom prilikom rekao da se nijedan nije ogrešio toliko o nacionalnu stvar da su trebali biti pobijeni.“ Ili: „Nagon mladog Kalabića za ubijanjem porodična je osobina njegove familije i može nam mnogo štetiti“. Izgleda da su u ta razračunavanja bili uključeni ne samo ideološki već i predratni politički i lični sukobi – navode dr Dimitrijević i dr Dević.

Oni Trkljinu opasku o naslednom nasilništvu razjašnjavaju dajući sliku Kalabićeve porodice. Deda Nikola bio je dobrovoljac u rusko-turskim ratovima 1876-1878, a otac Milan, austrijski žandarmerijski podoficir u Podnovlju u Bosni je 1912. je ostavio porodicu, ženu Joku i decu Nikolu i Angelinu, prešao Drinu i priružio se četnicima Voje Tankosića. Kada su se pronele glasine da je poginuo, Joka Kalabić se preudala, ali 1914. su bečki obaveštajci otkrili da je Milan živ i da ratuje u srpskoj vojsci, pa je njegova porodica internirana u zloglasni logor Arad. Kada je Kalabić ovenčan slavom ratnog junaka, nosilac deset odlikovanja, uključujući franusku Legiju časti, demobilisan 1919. nije želeo da nastavi život sa ženom koja se preudala, iako ju je drugi muž napustio. Nikola je jedno vreme živeo sa surovim ocem, od koga je zbog nemilosrdnog batinanja pobegao majci.

– Odrastanje uz svest o razorenoj porodici, uz nasilnog oca i maćehu, kao i detinjstvo provedeno u logoru smrti – dakle uslove koji su prevazilazili i surova vremena s početka veka – morali su uticati i na Nikolu u razvojnom dobu. Pitanje je koliko je teško odrastanje ostavilo traga na Nikolu Kalabića i njegovu ulogu u ratu i dramatičnim događajima 1941-1945. godine – sugerišu autori.

Oni uočavaju sličnost Kalabića: svi su svojom voljom oblačili uniformu i odlazili u rat iako im to nije bio osnovni životni poziv, i o svoj trojici mogle su se pisati knjige koje podsećaju na avanturističke romane.

– Nikola Kalabić nije bio čovek koji je mogao da u velikim događajima stoji po strani. Teatralnost je bila osobina koja je kod njega rano uočena. Ambicioznost – u meri da je prelazila u nezdravu, uočava se već od jeseni 1942. godine. Dugo iskustvo života u šumi, prizori komunističkog terora koje je video u Crnoj Gori i na kraju stradanje sopstvene porodice, navodili su ga da otvoreno govori o potrebi osvete. Nikola Kalabić jeste na kraju rata izdao svog komandanta, koga nisu izdali toliki njegovi vojnici, koji su do danas ostali nerehabilitovani i anonimni – kažu autori.

Izvor: Novosti/Boris Subašić