Битка за Купрес, ратни дневник Душана Марића

Књига о драматичним ратним збивањима на Купрешкој висорвани 1994. године, којa ће дугорочно одредити судбину српског народа у овом делу БиХ

Данас је из штампе изашла нова књига новинара и сарадника „Тамо далеко“ Душана Марића „Битка за Купрес“, ратни дневник о последњем рату у БиХ, у којем је створена и одбрањена Република Српска.

Марић је у рату у Хрватској и БиХ провео четири године, прво као добровољац у јединицама ЈНА и Милиције Крајине, а затим као официр Војске Републике Српске. Највећи део времена у 7. купрешкој моторизованој бригади, једној од најбољих јединица генерала Ратка Младића, у којој је командовао извиђачко-диверзантском четом, познатом под именом „јутеловци“, Борбеном групом Мрачај и Борбеном групом Велика Плазеница.

Током ратних дана водио је дневник у који је уписивао све најзначајније догађаје на купрешко-бугојанском, купрешко-горњовакуфском, купрешко-дувањском и купрешко-ливањском ратишту, описујући  и своју улогу у тим догађајима.

Пре три године Марић је објавио књигу „Синови Виторога“, хронику ратних догађаја на Купрешкој висоравни од 1991. до 1996. године, коју је написао на основу својих белешки и сећања, оперативног дневника 7. купрешке бригаде ВРС и оперативних дневника 7. корпуса муслиманске војске БиХ и Зборног подручја ХВО Томиславград.

Књига “Битка за Купрес“ је његов лични дневник, највише о драматичним догађајима на купрешком ратишту у 1994. години, који ће дугорочно одредити судбину Купреса и српског народа на Купрешкој висоравни.

Од 16. марта 1994. године, кад је муслиманска војска из Бугојна кренула у прву већу офанзивну акцију према Купресу и заузела неке положаје које је 7. бригада ВРС држала изнад Бугојна (Мала Шуљага, Лукића ливаде и Шипин Мост) и средине маја, кад је муслиманска војска поновила нападна дејства према Купресу, безуспешно покушавајући да заузме положаје 7. бригаде на југоисточним падинама Стожера (Црни врх и Рдељ), изнад Горњег и Доњег Мрачаја.

Преко 19. октобра, почетка треће и преломне офанзиве муслиманске војске на купрешком ратишту, у којој је ангажовано више од 10.000 припадника Седмог и других корпуса тзв. Армије БиХ а ВРС одбачена на Купрешка Врата, Стожер и Велику Плазеницу, након чега је хрватска војска, прекидајући осамнаестомесечно примирје са ВРС, употребом око 5.000 војника, 1. новембра поново напала на Доњи Малован, Рилић и Равно.

До повлачења 7. бригаде и придодатих јој јединица (укупно око 3.500 бораца) из Купреса, у ноћи између 2. и 3. новембра 1994. према Благају и Шипову и утврђивања нове линије фронта правцем Чучковине – Велика Плазеница – северна узвишења изнад Злосела – Курљај – Хрбљина.

Књига је илустрована ратним картама и фотографијама свих бојишта на којима су вођене пресудне битке за Купрес, појединих учесника и страница ратног дневника.

Можда и најзначајнији садржај књиге су спискови са именима више стотина бораца из јединица којима је Марић командовао, као и имена бораца који су из других јединица упућивани у његове јединице, да помогну у извршавању ратних задатака.

Ово је књига о жестоким биткама, личним јунаштвима али и кукавичлуцима, из које се прецизно може наслутити стање духа српског војника, не само на Купрешкој висоравни, већ и у целој БиХ али и закулисне политичке игре у којима је решавана судбина стратешки изузетно значајне Купрешке висоравни, коју је најстарији српски дневни лист „Политика“ у наслову свог једног ратног извештаја крстио као „пупак Балкана“.

Извод из ратног дневника за уторак 17. маја 1994. године:

На Горњим Превилима забринути шта је са нама. Причамо им шта се догодило. Наређујем појачану будност. Командиру положаја Милану Лазићу кажем да посебно обрати пажњу на пут којим смо ишли у извиђање. Очекујем да ће муслимани ускоро кренути по нашем трагу.

По повратку у команду на Пометенику кажем Лази Ждери да зове Купрес. Из разговора са Ракићем сазнајем да се на ливади којом су Мирко и Драган прошли налази минско поље. Негдје 1992. године поставили га „бели орлови“, добровољци из Србије. Данас смо имали више среће него памети. У то име, Симо Ждеро предлаже да попијемо по ракију, што и чинимо.

У 19.15 из команде бригаде добијам обавештење да су из пресретнутих разговора закључили да ће вечерас бити напад на наш положај. Сат времена касније Ристо Чавка и Рилићани са Црног врха јављају да по звуку возила која долазе из правца Бугојна и жамору у рејону Ратина претпостављају да се муслимани у већем броју групишу испред наших линија. Наређујем Милошу Дешићу да минобацачем туче по Ратинама.

Вечерас први пут у команди имамо електрично освјетљење. Две сијалице, прикопчане на већи акумулатор. Празнична атмосфера. Сад могу да пишем.  До сада смо користили свеће. Отварам литар мало боље ракије. Због сијалица и данашње среће на Превилима.

Ноћ протиче мирно. Око поноћи сам кренуо у уобичајени обилазак линије. Све је у реду, у свим рововима стражари су на свом месту. Као и увек, док пролазим кроз букову шуму између Шапчинице и колибе, дочекују ме пухови. Мале животињице, сличне веверицама, које ноћу кашљуцају као људи. Толико слично  да никад нисам био начисто да ли су у питању веверичини рођаци или наши рођаци муслимани која их имитирају. Зато, за сваки случај идем држећи се сенки дрвећа, са откоченом пушком. Ма колико био прибран, уз леђа и врат гмижу ледени трнци.

По доласку близу колибе застајем код стражара Милана Марића. Он је из Рилића. Седам да му правим друштво. Падине Стожера окупане месечином. Нигде облачка. Ливада испред нас, на чијем рубу самује противавионски топ, одјекују од хорске песме зрикаваца. Испод ливаде, у Пршљанима, у непрегледној шуми, чује се сова. Боже ти хвала, које ли лепоте, које ли дивне ноћи.

Књигу можете наручити код аутора, на телефон 064 316 78 06.