Дан када су у пламену нестали српски векови

Mартовски погром Срба на Косову догодио се на дашњи дан, 17, марта, пре 16 година. Био је атак на животе преосталих Срба на Косову, насиље над њиховом имовином и светињама. За трен ока у пламену су нестали српски векови, албански терористи егзодус над једним народом починили су пред очима међународне зајенднице и снагама НАТО, а коју годину касније Србима је и дефинитивно отето Косово, а Албанцима дата независност.

Повод за прогон Срба била је једна лажна вест на албанској националној телевизији да су Срби одговорни за утапање албанских дечака у Ибру, у селу Чабар, иако је већ првог дана било јасно да са овим трагичним случајем Срби немају ама баш никакве везе.

Новинар и публициста са Косова и Метохије Живојин Ракочевић сећајући се овог злочина без преседана у новијој историји за Спутњик је изјавио:

„Злочин, погром Срба 17. марта 2004. године је највећи мирнодопски злочин у послератној европској историји. То је нека врста српске вартоломејске ноћи у којој апсолутно ни један сегмент нашег живота није остао недирнут. Све што смо имали тог дана погођено је директно у срце, и то је један погром таквих размера да ми, данас, 16 година касније, не можемо да схватимо шта нам се догодило. Тог дана је нама дефинитивно узет град.

Сва та маса која се кретала према нама била је прецизно вођена од косовске полицијске службе  до људи који су им служили као водичи.

„Потпуно је све очишћено што подсећа на Србе у градовима. Дакле, ни један једини српски предмет црква, кућа имање… није преживело тај дан. Сећам се учитељице Добриле Довашевић која је после погрома сва модра, испребијана у кампу у Призрену жалила само за једним; за својом мачком која је све време док су је тукли и мучили била крај ње. Мачка је остала у спаљеној кући и нису је нашли,“ додаје наш саговорник.

Ракочевић каже да је овде реч о животима који су уништени и који су додатно враћени у гето, а тог дана су границе српског гета на Косову и Метохији у ствари утврђене.

„С друге стране, тог дана се догодило оно што нико од нас није очекивао, а то је да међународна заједница одлучи да Албанце награди независношћу Косова. Ето то је била кап која је прелила чашу за нас, и тренутак када је овај простор незаслужено награђен, као вероватно никада у европској историји, за егзодус над једним народом,“ закључује саговорник Спутњика.

Насиље над Србима почело је у Косовској Митровици. На централном Косову, у селу Чаглавица надомак Приштине, окупили су се Срби на протесту поводом рањавања младића Јовице Ивића.

Док су протестовали његови школски другари и мештани, из правца Приштине долазила је руља од око 10.000 хиљада Албанаца спремна да нападне. Током два дана насиља страдало је осморо Срба и 11 Албанаца, уништене су и спаљене српске куће и светиње СПЦ.

Tадашњи шефа Унмика Хари Холкери изјавио је да је ситуација под контролом, међутим, пола сата касније, догодила се пуцњава у Митровици, сат времена касније у Чаглавици је запаљено десет српских кућа, двојица Срба су била рањена.

Сукоб између демонстраната и војника Кфора трајао је скоро цео дан, преко 20 војника Кфора је било повређено. Све се то завршило око 20 сати увече када су у село дошли амерички војници Кфора из Бондстила.

У два дана насиља тешко су пострадали Срби и њихова имовина и у Косову Пољу, Обилићу, Липљану, метохијским и срединама Косовског Поморавља. Оскрнављено је или потпуно уништено 35 цркава и манастира, а нестало је или оштећено више од десет хиљада вредних фресака, икона, али и много других црквених реликвија. И данас, 16 година касније, постоји тежња о брисању српске културе и религије.

Шеснаест година од мартовског погрома нико од Албанаца није одговарао за злочин, а међународна зајеница оличена у јединицама Кфора, којима је командовала Америка, окарактерисала је егзодус Срба као инцидент.

Веселин Џелетовић, српски писац и песник, аутор књиге „Српско срце Јоханово“ у којој се бави трговином органа Срба са Косова, присетио се погрома 17. марта 2004. године и на фејсбуку са својим пратиоцима поделио пост.

„Не опраштам и не заборављам 17. март. Синоћ земљотрес на Косову и Метохији! Да подсети зликовце на погром који су починили на данашњи дан! И да знају да ће одговарати једног дана“, написао је Џелетовић и истакао како ће на то да их подсети песмом, коју овом приликом преносимо:

Нереди на Косову 17.март 2004. године.Шаров

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Извор: Тамо далеко/Спутњик

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.