Бег Душана Никшића са усташког губилишта

Једини који је успео да побегне с тог масовног губилишта у Хрватском Благају и то изнад саме „Попове јаме“, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве био је Душан Никшић из Доњег Полоја. Ево шта је он о томе испричао:

„6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: „Предај се, руке увис!“. Изненадили смо се кад смо виђели да су то нама добро познати комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: „Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте“. Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшије Миће Ловрића. Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из сусједних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.

Тамо смо имали шта видјети. Људи леже измрцварени по читавом поду. Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бранка Добросављевића, његовог сина Небојшу, студента медицине, предсједника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Манојловића и Мујицу Вучковића. Кад смо упитали стоје то с њима, рекоше нам: „Причекајте па ћете виђети шта ће бити и с вама!“ У једном ћошку просторије угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе „мајари“ из Благаја, а међу њима усташки повјереник Дане Маринац. Постројише нас у двоврсни строј. Са стране сваког од нас стаде по један зликовац с колцем у руци, а двојица с предње стране с пушкама у руци окренутих цијеви према земљи, а кундацима према горе. Настаде оно што нико није очекивао.

По реду са чела почиње туча и батињање, траје док им је воља, док се не озноје и не заморе. Ако би који човјек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тијелима. Кад су нас тако испребијали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаја, заустависе камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе емигранти. С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шајфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и старијим људима, чупање косе млађим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупају бркове, Рафајлу Дејановићу, Ради Дејановићу и другима. Домаћи „мајари“ и емигранти – усташе кундацима ударају вичући: „Устани, сједни, мајку вам српску!“ И тако цијели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маја 1941., постројили су нас испред школе и довели ону малу ђевојчицу Милку, кћерку убијеног млинара Јосе. Она је требала по њиховом наговору препознати оне који су злочин починили. Водили су је између наших редова и тражили да упре прстом у некога од нас. Ђевојчица је на крају изјавила:

„Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су друкчије крагне на кошуљама и маје су им другачије него овима“.

На то су се издерали на њу и некуда одвели. Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била је несношљива загушљивост. Усташе су нам говориле:

„Видите како вам је сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по главама!“

Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, које су батинали и мучили као и нас дан раније. 8. маја изведени смо из подрума и просторија школе. Постројени чекали смо. У то је у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Карловца. Он је преслушавао људе. Али никога није питао за покојног Јосу Мравунца, већ само за оружје. Свештеник Скорупан, којег је један усташајако мучио, рекаоје истом да упита суца Ласица какав је он човјек, судија то може потврдити, јер га он добро познаје даје увијек био добар од када живи на овом подручју, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа је и упитао суца Николу Ласица: „Је ли ово истина што каже?“

Све стоје судац Ласић рекао било је: „Биће.“ Исте вечери по пресуди суца Николе Ласица и још двојице усташа, сви смо осуђени на смрт.

Негђе око 23 сата судац Ласић је затражио да се издвоји група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас је било према попису усташе Ивана Шајфара. Никола Ласић, судац, наш познаник, је том приликом рекао:

„Водите их и побијте, они су пресуђени…“

Распоредили су нас 6 по 6 партија. Размишљам грозничаво што да радим? Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за бијег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двојицу по двојицу за руке. Два на челу, два у средини, два у зачељу. Људи у великом страху посрћу и клецају, руке им клате. Чак и оном усташи који нас је везао дрхте руке.

Испред нас ишао је усташа који нас је водио канапом нешто дужим од једног метра. Тако и онај иза нас. Тројица усташа ишла су с наше десне а тројица с лијеве стране с пушкама и ножевима. Вријеме је пролазило као никада. Минути живота су у питању. У шестој партији био сам ја. Дошла је и она на ред смрти. Нисам престајао мислити како да се спасим. Једини спас био је бијег. Али како? Некако сам успио разжњирати ципеле. Но био сам свезан с једним старим човјеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и затегао. То мије омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим конопа. Старац је то примијетио, али ме није хтио одати. Из школе поведени смо према католичкој цркви. Пут којим смо ишли био је узан. Усташа покрај мене је мало изостао. Искористио сам тај моменат и скочио преко живице у лијеву страну. Усташа је викнуо:

„Побјеже!“

Почели су пуцати. Пролетио сам онако бос кроз долину покрај самог бездана. Као птица тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац.

Ту сам био ван усташког пушчаног домашаја. Када сам стигао до Лисца, сјео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх. Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад јаме код католичке цркве убијају наше људе.

Овим бијегом за мене је прошло најгоре што се замислити може.“…

Поклани Срби из Вељуна и његове околице су бачени у већ ископане јаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хрватском Благају. Жртве су посули кршћани – католици живим кречом и затрпали земљом. Хрвати мјештани су је послије преорали и засијали зоб, како би се изгубио сваки траг злочина…“