Zbogom legendo!
Piše Miroslav Žakula
Marinko mi je u glavi. Nisam bio njegov fan. Život se ponekad poigra sa nama. Sasvim slučajno sam imao sam priliku da ga upoznam. Mnogo davno je to bilo, zima 1979. ili 80-te.
Ja još student šumarstva. Moj cimer Čako, doduše ilegalac u studenskom domu na Košutnjaku imao je razlog da slavi. Posle mnogo neuspeha najizad je uspeo da položi anatomiju – najteži ispit na Difu. Prelević moj takodje cimer iz bratske nam Crne Gore i moja malenkost bili smo pozvani na piće od tog samozvanog cimera starijeg od nas skoro deset godina. A kako smo ga mogli odbiti kada se jednoga dana pojavio na vratima studenske sobe. Čovek od dva metra, sav u mišićima izrazio je želju da nam bude ilegalac, dok ne položi par ispita. Nismo imali ništa protiv.Od toga dana imali smo Čakinu zaštitu. Niko nije smeo da nas dira. On se zaštitnički odnosio prema nama….
-Idemo momci,reče nam – Vodim vas u kamp Košutnjak. Tamo peva jedan mladi pevač. Ubija kako peva.
Taj mladi pevač je bio Marinko Rokvić. Obučen u lepo sivkasto odelo sa leptir crnom masnom. Secam se, kao da je bio juče. Lep mladi čovek. Čako ga je poznavao pa ga je pozvao za naš sto. Rukovao sam se sa Marinkom, snažno mi je stegao ruku.
-Otpevaj mi onu tvoju – reče cimer.
„Zanela me svetla velikoga grada“, pun lepi muški glas ispuni salu restorana. Čako je naručio još pesama. Hteo je da plati.
-Ne, kada se zaposliš – reče Marinko.
Kada smo krenuli u dom Marinko nas je ispratio sa pesmom. Čaki je bilo drago, osetio se važnim. I meni je bilo lepo da nas muzika sa pesmom ispraća.
Prolazile su godine. Kada bih video Marinka na televiziji uvek bi se setio našeg susreta. I onda posle par decenija na nekoj od proslava godišnjica matura neko mi naruči „Skitnicu“ od Rokvića. A baš u to vreme sam prolazilo kroz jedan od težih životnih perioda. Stvarno reči kao za mene pisane. I od tog trena ta pesma bi se za mene pevala.
I jednoga februara moj kum me je čekao da me poveze na aerodrom. Sedam godina tome ima. Išao sam za Mančester. Pokušaj da krenem u novi život. Ovoga puta bez suza matori, rekao sam sam sebi. Poslednje provere. Sve je tu, pasoš, torbe. Još da isključim televizor. Na televizoru upravo se završavao jutarnji program. Išao je odjavni kajron uz pesmu „Skitnica“. Marinko je pevao u nekom restoranu. Ispred njega časa crnog vina…
I drugi put u životu Marinko me je sa pesmom ispraćao. Ovoga puta slučajno. A možda to negde neko mešetari. Pored Darka jedini svedok mog odlaska bila je upravo ta pesma i Marinko. Krenu i suza. I toga puta nisam se mogao izvući od mokrih obraza. A sada sa ovom pričom i ja se opraštam od Marinka. Nije mi bio drug, niti sam mu bio fan, ali život nam namesti par zajedničkih stvari. Neka druga pesma i neki drugi pevač moraće me ispraćati ili dočekivati.
A možda sam ja svoje dolaske ili odlaske već i potrošio. Kako god. Zbogom legendo.
