Ужас: Ево како су Србима вађени органи

Резултат слика за zuta kuca albanija
Овде су довођени киднаповани Срби са Косова
У опширном извештају Емона Смита, шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине до детаља се наводе искази сведока о киднаповању Срба, њиховом одвођењу у жуту кућу на северу Албаније из које су као лешеви изношени у црним врећама и закопавани недалеко од „клинике“

Од средине 1999. године (могуће и нешто раније) између 100 и 300 људи киднаповано је са Косова и Метохије и пребачено камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоја, наведено је извештају са ознаком „строго повјерљиво“ шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине Емона Смита.

Срна је у поседу поверљиве преписке Смита са шефом Мисије за истраге Патриком Лопезом Тересом у којој Смит, на Тересов захтев, доставља извештај о исходу разговора које је имао са шефом Унмиковог Одјељења за правду Полом Кофијем у вези са злочинима на Косову и Метохији, са посебним освртом на „Жуту кућу“.

-Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између јуна и октобра 1999. године – наглашено је у извештају.

У извештају је прецизирано да су, почевши од августа 1999. године неки од тих заробљеника (24 до 100) пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 километара југозападно од Кукеша. Заробљеници су, такође, пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 километара источно од Бурела.

-Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама у приватну кућу јужно од Бурела која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тијела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тијела су сахрањена у непосредној близини.

Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 километара југозападно од Бурела), одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (осим Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) биле су у мањем броју жене са Косова, из Албаније и источне Европе. Последња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће или рано лето 2000. године – пише у извештају.

Резултат слика за braca haradinaj
Засад измичу правди: Браћа Рамуш и Даут Харадинај

Осим заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову транспортован је у Албанију и закопаван на тајним локацијама. Овај уводни дио извјештаја је, истакао је Смит, базиран на интервјуу са осам сведока који су Албанци са Косова и из Црне Горе и служили су у тзв. ОВК.

-Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама – прецизирано је у извештају, који је сачињен на десетак страна.

Према сазнањима наведеним у извештају, „сви транспорти и хируршке процедуре извршавани су са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом, у то време, бившег премијера Салиша Берише“.

У извештају Смит описује локацију куће у којој су били одстрањивани органи из тела жртава. Кућа се налазила „тачно 14,58 километара јужно од Бурела, са сљедећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8,57 километара јужно од првог моста јужно од Бурела“, наведено је у извештају.

Смит је у извештају написао да су „извори захтевали да не буду идентификовани“, па их је идентификовао као „бројеве“. Број један је етнички Албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац терористичке ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица у илегалне затворе у северној и централној Албанији.

117889_dokument
Извештај о трговини органима добио је и Хаг

Број два је етнички Албанац са сјеверозападног Косова који се прикључио ОВК 1998. године и служио је као нижерангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица у илегалне затворе у северној и централној Албанији и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

Број три је етнички Албанац са сјеверозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за вријеме рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

Број четири је етнички Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију. Број пет је етнички Албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.

Број шест је етнички Албанац из Призрена који је био ухапшен од ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је затворен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању рата (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). Број шест је видио српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке Србе пребацује у Бурел. Број седам је етнички Албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је Србе са КиМ заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.

Број осам је етнички Албанац католик који је служио под командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

У делу који се односи на жртве, Смит је навео да „приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију“. Према извештају, жив је у Албанију транспортован Властимир Стевановић. Видели су га на Косову сведоци два и један у групи Срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију крајем јула или почетком августа 1999. године.

Драгана Јаћимовића је видео на Косову сведок два у истој групи Срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију крајем јула или почетком августа 1999. године. Златка Антића је видио на Косову сведок два у групи Срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију у јулу или августу 1999. Сведок један тврди да је његов пријатељ видио Антића у тој групи заробљених Срба, али да верује да је убијен пре него што је стигао у Албанију.

Резултат слика за kidnapovani srbi na kosovu
Породице жртава киднапованих Срба годинама траже истину о судбини њихових најмилијих

Синишу Витошевића, Градимира Мајмаревића, Драгољуба Славковића, Младена Васића, Милету Ђукића и Перу Ристића видео је сведок седам у илегалном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999. године. Слађану Фан видио је пријатељ сведока један у илегалном затвору у Пешкопију у септембру или октобру 1999. године. Сведок један тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

Већина сведока давали су само кратке одговоре и покушавали да умање своју улогу у специфичним операцијама, а то се, нагласио је Смит, дешавало због страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. Четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника дали су аутентична свједочанства.

У наставку извештаја Смит је доследно пренео потресне изјаве сведока о транспортовању киднапованих Срба и људских лешева са Косова у сјеверну Албанију. Један од сведока је испричао да је „прва испорука била у октобру 1999. године“.

-Одвезао је четворо или петоро Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком Кинез). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције.  Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светложуту боју и да њен власник није припадао истом клану као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће – наведено је у извештају.

Друга испорука је била у мају или почетком јуна 2000. године, испричао је свједок и навео да је тада превезао око 20 жена (словенског говорног подручја из источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела.

-Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвезене у жуту кућу јужно од Бурела – наведено је у извјештају.

Сведок је изјавио да је касније добио задатак да прати возило у којем су транспортовани делови људских тијела и унутрашњи органи до аеродрома Ринас код Тиране.

-По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу – истакнуто је у извештају.

Овај сведок означен бројем два је нестао у области Клине у марту 2003. године, наведено је у извештају, у коме се додаје да су чланови његове породице казали да верују да је убијен због неплаћених дугова и да његово тело нису пронашли нити су пријавили његов нестанак.

Сви сведоци које наводи Смит су потврдили да је трансплатацију органа вршио извјесни албански доктор Ћамил, који је по „испоруци“ прегледао заробљене Србе, посебно је прегледао абдомен. Један од сведока је испричао да је средином 2000. године 15 заробљених Срба крчило пут испред себе кроз жбуње док је иза њих полако ишао „пицгауер“ џип са припадницима ОВК.

-Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији.

Резултат слика за svedoci o zločinima na kosovu
Хоће ли одговарати за злочине: Хашим Тачи

Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око четири часа по подне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен – испричао је сведок. Он је навео да је потом са двојицом припадника ОВК у истом камиону стигао до локације на којој их је чекао озлоглашени Исмет Таре из Суве Реке.

-Овај пут сам видио лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али су углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „капорит“, који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша.

Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИК-а (шиптарска обавјештајна служба). Он је све до 1991. био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК-а у време Берише. Пратиоци из голфа два су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице.

Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена смо продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим – испричао је детаљно сведок.

Свједок „П“ је испричао да су Даут Харадинај и Наим Маљоку били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део малешевске општине постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја.

-Локалне вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина, такође – наведено је у извјештају.

Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. године. Свједок „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата.

Као што су нам и други сведоци изјавили, свједок „П“ нам је казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком јула 1999. године, али су одмах после тога почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у сјеверну Албанију, истакнуто је у извјештају.

-Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама – испричао је сведок „П“. Он је навео да је Елшани убио доста српских полицајаца пре ескалације рата и много више српских цивила, такође и Албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима.

-Свједок „П“ је рекао да су Џавид Елшани и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек, код Призрена, а, такође, је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја, то је друга локација за коју је сведок „Н“ казао да је био заробљенички логор који се налазио у непосредној близини масовне гробнице – пише у Смитовом извештају.

Извор: РТРС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.