Кина преузима палицу глобалног владара

Однос човека и Бога, однос Бога и човека, однос човека према друштву, однос друштва према човеку, однос личности наспрам друге личности, и напослетку, у финалној етапи свепритискајуће кризе смисла – тражење места за човека у свету без Бога.

Ове две цивилизације воде унутрашњи и међусобни дијалог о овим питањима од самог зачетка њихових концептуалних оквира. Од доласка Христа па до данас, мислимо у истом оквиру, дијалектичким кружењем тражећи излаз, а тај излаз је сламање оквира, рушење цивилизације и неизбежно одумирање, тотална анихилација смисла постојања.

Европска цивилизација је изнедрила постмодернизам, тај акцелерант ватрене стихије која прождире нашу цивилизацију. Брже гори, јарче гори, у сржи ватре је иронија људског постојања, што пре нестанемо, пре ћемо одговорити на питање зашто смо уопште ког врага (били) ту.

Исламска цивилизација је на наш постмодернизам одговорила ватрама ломаче. Добар дан, ја сам Савонарола ваш љубазни водич кроз пурификациони огањ, направите један корак унапред и одреците се самоубилачких идеја. Исламски фанатизам је одрицање кружења унутар заједничких оквира, један средњовековни, али нимало схоластички, одговор на лутање цивилизација. Нажалост, силом се вера у смисао не може повратити.

И док је хришћанско-постхришћански/исламско-фундаменталистички дијалог успео да произведе једино деструкцију, палицу глобалног владара преузима Далеки исток, права Азија, а не Мала Азија и Левант. Свака продавачица сира на српској пијаци уме да ко из пушке одговори да ће Кина владати светом, само не зна којим светом, не разуме да нашег света, који постоји само унутар нашег референтног оквира, више неће бити. Кина ће владати нашим сенкама.

Русија има летеће „Искандере“, Турска беспилотне „Барјактаре“, карабахски Јермени откопавају и носе предачке кости подаље од освајача, у Америци нико не верује у систем, у Европи нико неће да плаћа туђе рачуне, зими се воденим топовима поливају демонстранти који не држе социјалну дистанцу, исламски фундаменталисти се дижу у ваздух да би били заборављени од стране сопствених жртава кроз максимум три дана.

А Кина, шта ради Кина?

1. Признаје победу Бајдена на изборима, јер је Трамп био једини који је кренуо у економски рат против Кине. Русија ћути, држи палчеве за Трампа, зна да ће други део америчке елите радије водити успешну борбу против Русије, него неуспешну против Кине. Можда Трамп постане цимер Едварда Сноудена у Москви, да ли Меланија има бунду од самуровине која приличи изгнаној царици?

2. Потписује споразум са 15 држава далеке Азије, од АСЕАН-а ствара јединствену економску зону, која надмашује ЕУ и САД, стидимо се и да поменемо Евроазијску економску унију. Прави договор са својим вечним непријатељима Јапаном, Јужном Корејом, Вијетнамом, па и у блиској будућности отпадником од европске цивилизације, Аустралијом. Америка у Азији постаје непотребна, може се надати мрвицама са лидерског стола.

3. Развија компјутеризовану технократију (Џек Ма, Рен Женгфеј), полутржишну економију чије је трендове могуће перципирати кроз процесуиране токове великих група података – Big Data. Ово је корак пред вештачком интелигенцијом, корак у коме су још потребни људи да конструишу и баждаре алгоритме обраде података. У ближој будућности подаци ће бити обрађивани сами од себе, компјутерски перпетуум мобиле. Цифре ће постати Бог, а човек ће бити излишна сметња.

Колико је „Искандера“ и „Барјактара“ потребно да се пришрафи вештачка интелигенција? Црвена лампица мегапроцесора трепће, њој је смешно, а вама ако није значи да не мислите у бинарном поретку, нешто није у реду са вашим хардкодом, сарадник наше техничке службе ће ускоро стићи да вам помогне, не искључујте се из струје.

Зар у Кини не живе људи? У Кини има милијарду и по људи, али нема ниједне личности, у стриктно хијерархизованом, колективистичком друштву, миленијумима пре бесконачних низова софткода што живот значе, људи су били само редови цифара. Без дијалога са Христом не постоји личност, има биологије, али нема духа.

Практични ум Далеке Азије је надвладао наше кружење. У материји губимо засигурно, не можемо да се носимо са људима који су са обе ноге на земљи и који на небу виде само облаке. У њиховим главама нема никаквих сумњи, нема вишег смисла, главни циљ је продужење и проширење колоније. Ако се мравињак затресе, све јединке се баце на унапред планирани посао, сви су у ритму, милијарду као један, гурају, претурају, исправљају.

Нама нема места у тој структури. Жалиће се после баба што продаје сир на пијаци кад дође жути човек да пије воду из Мораве, а дуго га је чекала, и парче му је бело одрезала, пуномасно, за мезетлук, зна се ред.