Ходочашће на загрљај са Богом

Пише: Јелена Грбић, професор српске књижевности из Београда

Лето је време за одморе, а Грчка је једна од нама најдражих дестинација. Међутим, Грчка није само пријатно место за одмор које је већ прилично навикло на српске госте.

Ова земља, заточница сјаја некадашњег византијског царства и чуварка бесценог бисера – православља, јесте и башта пуна миомирисних цветова у којима се прославио Господ. Готово да нема места, острва или града којег не красе дивне базилике, чудотворне иконе или мошти светитеља. Један од најлепших ових изданака свакако је Свети Нектарије Егински, велики чудотворац и исцелитељ, утеха и потпора Хришћанима последњих времена.

Фотографија корисника Ненад АндрићИз Ваљева 17. јула 2019, преко Београда, група ходочасника при организацији туристичко-полколничке агенције Егина травелс на челу са свештеником Ненадом Андрићем кренула је пут Грчке, ка Егини, као кључној тачки путовања. Лепеза ходочасника била је шарена, јер је жеља да се поклоне Св. Нектарију сабрала не само Србе од југа Србије до Баната и Срема, већ и многе наше из дијаспоре.

Прво одредиште био је Солун и црква посвећена Св. великомученику Димитрију, заштитнику овог града. Црква је подигнута на месту где су Римљани погубили Св. Димитрија и у њој се, заједно са моштима Св. мученице Анисије, чувају и мошти овог великог Христовог исповедника.

Други дан ходочашћа обележила је посета манастиру Св. мученице Анастасије Узорешитељице. Како се за земаљског живота бавила лечењем и справљањем лекова, овој светитељки народ се кроз векове обраћа као исцелитељки у различитим душевним и телесним болестима, али и сигурној помоћници против магијских радњи и враџбина. Након ове посете, упутили смо се ка месту Суроти и манастиру Св. Јована Богослова у ком се као највећа драгоценост чувају мошти новоканонизованог старца Пајсија Светогорца. Редови људи, стараца и деце свакодневно долазе на гроб овог великог духовника упућујући му молитве, добијајући утеху и исцељење.

Пут нас је даље водио на Евију, на поклоњење Св. Јовану Русу. Његове мошти се налазе дубоко унутар овог брдовитог острва, у прелепој цркви малог  места Неа Прокопи. Овај светитељ, силан у кротости, својом смерношћу и трпљењем стекао је венац непролазне славе и велику смелост пред Господом. Тиха радост је обузимала све нас како смо се приближавали његовом кивоту, прилазећи му као најрођенијем, посебно охрабрени причом о љубави Св. Јована према Србима. Наиме, за време НАТО бомбардовања 1999. забележено је сведочење двојице поклоника који се нису познавали, а дошли су код свештеника и испричали готово истоветну причу – сањали су светитеља како скида своју одежду, облачи војничку униформу и говори: „Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље.“. Ништа мање не задивљује и то што је несрећно бомбардовање окончано управо о празнику Св. Јована Руса.

Сутрадан, након литургије, окрепљени миром и благословом светитеља, наставили смо пут према Егини и Светом Нектарију. Кажу да код овог светитеља не долази нико уколико га сам свети није позвао. Можемо са сигурношћу додати да се од истог нико није вратио без утехе и помоћи. О томе сведоче бројна забележена исцељења и чуда, а књиге у којима су она записивана, и даље су отворене и непрекидно се допуњују. Свако од нас, у то смо сигурни, у те књиге може додати и по који свој ред.

Фотографија корисника Ненад АндрићКад смо ушли у манастир, затекло нас је умилно појање сестара на вечерњој служби. Црква манастира је зидом одељена на мушки и женски део. У миру, тихо, прилазили су један за другим верни целивајући део моштију Св. Нектарија, које су смештене у мушки део мале цркве „горњег“ манастира. Непрегледна кандила висе дуж целог свода цркве, а крај моштију се налази посебно место са заветним плочицама и драгоценостима које су људи принели као молитву или из благодарности. Поред цркве је капелица у којој је мермерни гроб у ком је Светитељ био првобитно положен. Изнад капеле је део конака у ком је соба Св. Нектарија.  Посебан утисак је оставила прича о Распећу које се налази у соби. У тренуцима великих искушења, сећајући се страдања  Господа Исуса Христа, Св. Нектарије је гледао у ово Распеће и храбрио се речима „Издржаћу, Тебе ради“.

Следећег дана, након литургије и причешћа, отишли смо у „доњи“ манастир, цркву нову и велику. Овде је кивот са другим делом моштију Св. Нектарија. Читали смо акатист и молитве за оздрављење, за бездетне. Као у очево наручје, људи су прислањали главе на кивот и шапутали молитве. Иако свако са својом муком и молитвом, сви су били сабрани као један пред светитељем, тешко се одвајајући од кивота.

Велики је благослов што је наше путовање предводио о. Ненад. Као човек који је лично осетио милујућу десницу Св. Нектарија, овај свештеник је на себе преузео задатак да, организујући путовања, бележећи сведочења бројних о неодступној помоћи Светог, и друге подстакне да смело прибегавају Св. Нектарију. Љубав према овом светитељу довела је о. Ненада и до још једног духовног светионика, старца Нектарија Виталиса, великог духовника чији је живот осведочио какав човек може бити кад је у истинској и живој заједници са Богом. Овај старац је, по захтеву и уз помоћ свог небеског  патрона, Св. Нектарија Егинског, саградио манастир посвећен овом светитељу. Овај манастир се налази у месту Камаризи, које је било следећа тачка нашег ходочашћа.

Фотографија корисника Ненад АндрићИмајући синовску љубав према старцу Нектарију Виталису, о. Ненад  је о њему  тако живо причао да смо имали утисак да ће нас управо старац лично и сада дочекати у манастиру. Старац Нектарије Виталис  се упокојио 2018. године, али заиста, као да је био ту са нама све време док смо стајали на молитви или тихо корачали задивљени лепотом цркве. После одслуженог помена старцу Нектарију, упутили смо се у његову келију. Овде је, по благослову који је старац оставио братији, о. Ненад  добио старчев епитрахиљ, као знак љубави према нашем народу и према оцу Ненаду, свом духовном чеду.

У повратку ка Србији, пред  ходочасницима су се открили и други бисери Солуна – древна црква Св. Софије (Премудрости Божије), црква митрополије у којој се чувају мошти великог оца православне цркве, Св. Григорија Паламе, као и  манастир Св. Теодоре мученице. Овај манастир смештен је у самом срцу Солуна. Ушушкан међу зградама, он чува мошти Св. Теодоре и Св. Давида, необичног светитеља који се једно време свог живота подвизавао на дрвету бадема.

Међутим, посебан утисак на све оставило је чувено српско војничко гробље Зејтинлик и његов незаборавни чувар чика Ђорђе. Причајући о славним српским војницима, о њиховој жртви и страдању, погурени старац  стајао је пред нама као горостас – све нас је задивио својом искреном љубављу и поштовањем  према своме роду. Сабирајући се око овог невероватног човека ведрог погледа и необичне бистрине, осећали смо као да присуствујемо живој историји и истинитом сведочењу у ком је сваки тренутак драгоцен.

Оваква путовања нису обична путовања. Она су један „простор“ у ком упознајемо људе које можда никад не бисмо другачије могли да упознамо, али су и тренутак у ком упознајемо и сами себе. Изнад свега, она су наш преображај, јер су моменат нашег загрљаја са Богом који је „диван у светима својим“.

Да, ми се враћамо нашим домовима и свакодневици, али нови и промењени, у срцу и мислима чувајући та света места и сећајући се оних апостолових речи „Добро нам је овде бити“.

Фотографије са Егине и манастира Светог Нектарија: Отац Ненад Андрић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *