Ка србском црквеном јединству

Пише: Илија Петровић

За почетак, ваља знати понешто од онога што је после Великог рата, по временском реду, водило или је могло водити србскоме политичком јединству:

Антантне силе су 11. новембра 1918. године потписале примирје са Немачком и тиме окончале Велики рат.

Војна конвенција која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустро-Угарске потписана у Београду 13. новембра, успоставила је примирје између Србије и Угарске, с тим што је њеном првом тачком предвиђено да “Влада Угарска повлачи све своје трупе северно од линије коју обележава… ток Драве до спајања ове реке са границом Славоније-Хрватске”, односно на прузи од Осека, поред Ђакова, до Шамца, обухватајући целу Босну и Херцеговину и Далмацију, до рта Планка, или Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно.

Збор Сремаца у Руми, 24. новембра, затражио је “да се оствари јединствена и демократска држава Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића”, те да се, у непосредној вези са тим, “заступници Народног већа у Срему, као изасланици народа, одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији”.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Бачкој, Банату и Барањи, без обзира на погледе војвођанских демократа окренуте Загребу, 25. новембра, у Новом Саду, донела је одлуку чија друга тачка гласи: “Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским народима, који с нама заједно живе”.

Политичко уједињавање

Велика Народна Скупштина у Црној Гори једнодушно је подржала уједињење са Србијом

Наредног дана, у Подгорици, “Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као верни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих предака који су се вјековима за њих борили, одлучује… да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињени ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца”. (Касније, црногорственији историчари и политичари “издвајали” су своје “мишљење” о томе чину стидљиво прећуткујући чињеницу да је 21. јануара 1916. године аустроугарска војска окупирала Црну Гору. “Унаточ свему тому”, исти ти “историчари” – а у Црној Гори нема једнога који себе не сматра историчаром – рећи ће, у нашем времену, да је Црна Гора од реченога дана до почетка новембра 1918. године, под хабзбуршком круном, живела слободарски, у изобиљу, у благостању, те да “српска војска долази у Црну Гору као окупатор… под паролом брата и ослободитеља” доносећи таквом и толиком изобилном слободарском благостању “економску биједу… подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће”, у Црну Гору која је, будибогсњима, крајем новембра 1918. године “егзистирала као земља савезница – побједница у рату”).

Тих дана, одлуке о прикључењу (присаједињењу) Краљевини Србији донеле су и скупштине народних већа бањалучког и босанскохерцеговачког, као и Скупштина которска за подручје Србског Приморја које тада није ни припадало Црној Гори, одлуке које су јавности, србској нарочито, остале потпуно непознате, пошто се “југословенска” историјска наука врло трудила да избрише све трагове о њима и њиховом одржавању. Исте судбине била је и одлука Земаљске владе за Далмацију да, уколико Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба не прогласи хитно уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, она ће то, за Далмацију, учинити сама;

Првог децембра, у Београду, пред регентом Александром Карађорђевићем (1888-1934), члановима србске владе и делегације из Загреба, др Анте Павелић (Зубар, Старији, 1869-1938, за разлику од доцнијег усташког поглавника) прочитао је Адресу са закључцима Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба да се “проглашава уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу”, да владарску власт на целој територији новостворене државе врши краљ Петар Први Карађорђевић (1844-1921), односно регент Александар, да се образују јединствена парламентарна влада и народно представништво. Народно вијеће изразило је и жељу да се Привремено народно представништво формира споразумом између Народног вијећа и представника народа Краљевине Србије, установи одговорност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне државне границе буду у складу с етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.

У Одговору на Адресу, регент Александар је у име краља Петра Првог прогласио “уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба (а не са међународно непризнатом Државом Словенаца, Хрвата и Срба – ИП) у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца” обећавајући владу одговорну народном представништву, а чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу с етнографским начелима.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду

При томе, регент Александар занемарујући садржину Војне конвенције с Угарском, пропустио је да констатује са којим територијама Краљевина Србија улази у ново Краљевство. Тим својим недржавничким поступком, он је србски народ препустио геноцидним радњама оних који су се на једном историјском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло.

Све што је довде речено ваља “превести” констатацијом да је од тренутка кад је постало извесно да ће се Велики рат окончати распадом аустроугарског и немачког царства (пробој Солунског фронта!), до политичког уједињења јужнословенских земаља, али на србску штету, прошло тек седамдесетак дана.

Ка духовном сједињењу

Нажалост, са србским духовним уједињењем ишло је нешто теже и много спорије, што се ни по чему не сме приписати у грех парохијском свештенству, већинском делу црквене јерархије, онима који су, у складу са теоријама о демократском друштву, само посматрачи збивања а не учесници у њима. Још мање обичноме србском свету, Живој Цркви јер, како је то записао Ноам Чомски (1928), најцитиранији мислилац нашег времена, народу је дозвољено да потврди одлуке вишњих, али никако не треба да се меша у њихово доношење, макар колико се оне тицале њихове заинтересованости за “тему”.

У том “нешто тежем и много споријем”, али зато подугом међувремену, дешавало се понешто и “у приземљу” србскога православља. То “понешто” најлакше се може пратити излиставањем београдског “Весника”, црквено-политичког и друштвеног листа покренутог одлуком Главног одбора Свештеничког удружења Краљевине Србије, представника удруженог свештенства Босне и Херцеговине, Карловачке митрополије и Црне Горе. Како је писало у уводнику за први број од 20. априла 1919. године, лист не тежи клерикализму (идеологији папског католицизма – ИП), будући да “српска црква и њено свештенство никад нису били клерикални, ни онда чак кад су у Народном Представништву имали много већи број заступника од ма кога сталежа и када су могли, да су само то хтели, то бити”.

По природи ствари, најважнија тема тицала се неоствареног јединства србске цркве, у условима када се, после војничког и политичког краха Централних сила и успостављања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, сматрало да је “наше државно или политичко јединство довољан услов и за интегритет Српске цркве”. Мора бити да се о србском духовном разједињењу причало на разним странама, пошто у “Весниковом” 3. броју (4. мај 1919) читамо да главну препреку за јединство србске цркве представља чињеница да се црква у Босни, Старој Србији и Маћедонији налази у окриљу Цариградске Патријаршије.

Није у томе тексту поменута Црква у Црној Гори јер се знало да је у србској прошлости била неодвојиви део Србске Цркве: Зетска епархија основана је 1219, на митрополијски степен уздигнута је 1346, а патријарх србски Арсеније III Чарнојевић (1633-1706), рођен у Бајицама, у Старој Црној Гори, србску патријаршијску институцију очувао је тако што је на територију Хабзбуршке монархије, лета 1690. године, ступио у своме србском патријарашком звању.

А није без значаја ни чињеница да се 1766. године Раде Петровић, Дрекаловић (синовац директног претка овог потписника), у монаштву Григорије, потписује као недостојни архимандрит нишке обители и трона сербскаго егзарх, нити податак да је митрополит црногорски Петар I (Петровић, свети Петар Цетињски, 1748-1784-1830), Митрополију црногорску сматрао епархијом Пећке патријаршије, односно неодвојивим делом Православне Србске цркве.

Ипак, приче о србскоме духовном уједињењу или, можда, разједињењу, увек су настајале домишљањем (макар биле објављене у црквеном гласилу), а оно што се тицало суштине, морало је бити препуштено онима “који на брду стоје”.

Митрополит Митрофан Бан иницирао другу обнову Пећке патријаршије и формирање СЦП

У србској духовној пракси то је значило да су се послови у вези с уједињавањем православних цркава са подручја новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца “уговарали” на србским епископским конференцијама одржаваним у вишемесечним размацима, да се тамо расправљало у категоријама, у најуопштенијој форми, те да су се приземна питања налазила изван епископског видокруга. То се видело и на првом њиховом састанку, на самом крају 1918. године, када су закључили да постоји воља за уједињењем, али и вера да ће на уједињење пристати и црквени великодостојници из Црне Горе, којих, не зна се због чега, највероватније због врло свеже “успомене” на аустроугарску окупацију (можда и због саобраћајних тешкоћа), ту није било.

Или, када су србски православни епископи, њих шеснаесторица (одсутни су били само епископи шабачки и пакрачки), под председништвом црногорског митрополита Митрофана Бана (у свету: Марка, 1841-1884-1920), заседали 24. маја 1919. године у Београду и, у уверењу да се србско право на уједињавање не може оспоравати неким правом Цариградске патријаршије, нарочито због тога што би основно начело у њеном деловању морало бити засновано на моралу, једнодушно прокламовали “уједињење српских православних цркава из свих црквених области наше Краљевине”, новосадска Застава известила је у броју 107. од 27. маја, да су они “у предмету уједињења Српске православне цркве” изрекли “духовно, морално, и административно јединство свих Српских православних црквених области, које ће се јединство дефинисати и уредити својим путем, када се цео Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве као једно независно (аутокефално) тело састане под председништвом свога патријарха. Дотле се ово уједињење има изразити у једном (петочланом) привременом одбору епископа изабраном од ове епископске конференције”.

Вест о томе објавио је 1. јуна и “Весник” у свом седмом броју, уз коментар да црквено уједињење “није више ни само леп сан нити само лепа жеља но… један од крупних догађаја који засеца у црквено-државни живот наш, и управо је јединствен с погледом на историску прошлост нашу. До сада разједињене и географски и политички одвојене једна од друге наше покрајинске сестре, православне цркве, преко својих мироносних представника похитале су на позив поглаварства црквеног у Србију… у топли заједнички загрљај…. Сами акт присаједињења изведен је у духу пуне сагласности и најлепшег братољубља”.

Без обзира на све што је ту речено, непотписани аутор тога текста изриче и резерве према свему што је договорено, да ли као своје мишљење, да ли као званичан став оних који су доносили одлуку о уједињењу: “Одлуком конференције свакако је за сада ударен само темељ на коме ће се коначно уједињење свих обласних цркава извршити тек када се нове географске границе буду признале и утврдиле на Конференцији Мира”.

Или, на своме трећем скупу током прве половине децембра 1919. године у Сремским Карловцима, епископи су усвојили “Нацрт закона о проглашењу и васпостављању Српске Патријаршије”, баш као да су знали, по нечем вамо, да ће се преговори србских представника са Цариградском патријаршијом окончати у србску корист и да ће она 19. марта 1920. године признати и благословити уједињење србских црквених области. А и кад је то признање постало свима познато, требало је да прође подоста времена не би ли се епископи поново састали и, 9. септембра 1920. године, прогласили себе Светим архијерејским сабором Србске православне цркве.

Будући да је у међувремену Цариградска патријаршија пристала “да отпусти из своје заједнице наше митрополије у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Маћедонији: као што је пре ње, отпустила румунска митрополија наше епархије у Далмацији, а да се уједине у једној српској православној цркви”, новосадска “Застава” могла је 15. маја 1920. године, у броју 108, написати како је “сада питање уједињења српске православне цркве, са ове прве, и најтеже досада, правне стране решено. Треба решити и још нека друга правна питања у односима досада аутокефалних наших појединих цркава, боље рећи митрополија. Да се и ова питања коректно, мудро и праведно решити узмогу, морају – пре свега – бити решена законитим путем, путем легалним. А да се тим једино исправним и целисходним путем решити могу, потребно је, да и о тим питањима падне одлука надлежних форума, од којих је један и народно-црквени сабор у Карловачкој митрополији. Свакако би опортуно и мудро било, и овај сабор, и њему сличне саборе, саслушати и о начелима организације која се мисли спровести у уједињеној српској православној цркви, баш с обзиром на досада уважавана аутономна права народа у црквеној управи.

Са тим у непосредној вези, “Весник” је 24. маја 1920. године у свом 15. броју објавио текст Михаила Медаковића, под насловом “Уједињење Српске Православне Цркве”, у чијем се уводу напомиње да се “нигдје не свршавају послови с таквом оријенталском спорошћу, као што је то случај у Српској Православној Цркви”. Наиме, Медаковић констатује да је прошла пуна година како су србски архијереји објавили urbi et orbi уједињење Србске православне цркве, да је уједињењу, три месеца касније, свој обол дало и парохијско свештенство стварањем “Српског Православног Свештеничког Удружења”, али је исто тако извесно да је све то време истекло без и најмањег наговештаја да ће архијереји учинити нешто да се у цркви “покаже рад и живот на свима линијама, да се задовољи оправданим захтевима свештенства и народа, да се у цркви уведе Српски језик…”

Са гледишта Медаковићевог, два су разлога томе: први, “позната српска слабост и таштина, да свако хоће да буде први, а нико други”, да се “преосвећени г. епископи не могу погодити ко ће заузети репрезентску улогу у Српској православној цркви” и постати патријарх, и други, да су исти ти епископи, уместо што су затражили благослов Цариградске патријаршије за обнову старе Пећке патријаршије, то питање решавали “у смислу канонског уређења свете православне цркве. Познато је из канонског права да је редовно давано првенство оном Архијереју, који је намјештен био главном граду. Мада је јерусалимски Епископ заузимао најстарију и најважнију катедру, из које се некад управљала сва црква, ипак су Епископи римски, цариградски, александријски и антиохијски имали првенство пред њим због важности својих градова. Кад су могла наша три племена манифестовати своје народно уједињење и заједничку државу Краљевину СХС у Београду, зашто то не учини и српска православна црква… Јер духовно уједињење цркве могло се спровести без обзира на то, ко и како дотира поједине провинције црквене и органе у њима… Дочим духовно и морално уједињење може бити само једно у цијелој српској прaвославној цркви.

Гледе друге сметње, није је требало ни постављати. Ми смо имали своју српску патријаршију од 1346, до 1766 кад је укинута… силом, по жељи фанара султановим ферманом. На то нико од Срба нити од њихових Архијереја пристао није. Зар смо ми данас дужни признати и оно, што је силом учињено. Уопће, црквено право није никад признавало силом створено правно стање. И како је балканским и свјетским ратом учињен крај тој сили, то смо ми Срби ipso facto (самим чином) дошли до свог права. Уосталом, силом одузето право, може силом и враћено бити”.

Преостало је само да регент Александар, у име краља Петра Првог, пошто је “указом од 17. јуна 1920. год. (потврдио) једнодушну одлуку свих српских православних архијереја из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца о уједињењу свих православних цркава Краљевине”, 12. септембра 1920. године, у Сремским Карловцима, у складу с одлуком Светог Архијерејског Сабора православне цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца прогласи васпостављање Србске Патријаршије, те да се њен поглавар зове Српски Патријарх православне цркве Срба, Хрвата и Словенаца.

И, сад, ововремени комунистички “теоретичари” србскога православља у Црној Гори, непосредни идеолошки наследници оних који су рушили србске храмове, који су спаљивали књиге по манастирима, који су забрањивали све црквене православне обреде, који су у неко послератно време увели правило да се у матичне књиге рођених могла уписати свака националност новорођенчета осим србске, који су стварали нове нације чији данашњи предводници тврде да са Србима никад нису били ни у суседству, а камоли да су (далеко било!) некад и сами били Срби, одједном се претварају у тумаче црквенога права и православне духовности “откривајући” да је Црква у Црној Гори одувек била аутокефална, или аутономна, или самостална, или независна…

Уистину, са таквим “знањима” они настоје да прикрију непочинства својих непосредних и нешто старијих идеолошких предака који су бездушно прогонили православне свештенике, за што се као “уџбенички” пример може узети страдање митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца) убијеног половином 1945. године у једној јарузи под Букуљом. А током “истраге”, дефиловали су испред њега “комунистички крвници… и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању”… Понајважнију улогу у томе имао је мајор Василије Чиле Ковачевић, један од седам-осам граховских “народних хероја” (међу њима и онај оцеубица), који му је принео “путир пун свеже крви од убијених четника (како је он то рекао) и тражио од митрополита да се ‘причести’ том крвљу”.

Ван сваке сумње, он, такав какав је, васпитан на “светлом примеру” свога великог претходника из Француске револуције, глумца Грамона чувеног по томе “што је лобање гиљотинираних разбијао, вадио из њих мозак, па онда у њих сипао крв мученика и пио је као вино из пехара”, угледни је претходник савремених црногорствујућих зала геноцидне природе, и према србској духовности и према биолошком опстанку србскога националног бића у Црној Гори.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.