Uloga proje u mom životu

Piše: Sreten Petrović

Bežim od teme o Tesli s kojom se budim već nekoliko godina. Pokušavam da proniknem u tajnu Teslinog stvaralačkog procesa, ali kad savladam jednu prepreku, pojavi se druga. Recimo, kad shvatim zašto o stvaralačkom procesu treba da razmišljam samo kad sam potpuno sam i kad sam siguran da me niko neće prekinuti, pojavi se nova.

U svesti izraste nešto kao zahtev, a kaže da u mraku treba da ležim na potpuno ravnoj postelji, bez jastuka… i tako i radim, ali ne razumem zašto. Ne vidim ikakav novi rezultat. Posle bezberoj neuspelih pokušaja da odgonetnem i taj deoTeslinog stvaralačkog procesa jasno mi je da sam zapao u slepu ulicu i da moram da prekinem i da u miru potražim novi put.

U nastalu prazninu, podsvest, kao igru, zabavu ili vežbu, ne mogu da odredim tačan karakter predloga, nudi temu o ulozi proje u mojoj sopstvenoj biografiji. Tema se aktivirila slučajno. Redakcija me je zadužila da budem jednodnevni dmaćin gostu iz inostranstva i kao finale obilaska Beograda odveo sam ga na večeru u Skadarliju. Tamo nam, pored ostalih đakonija, nude proju kao srpski specijalitet, na šta sam se ja spontano i glasno nasmejao. Proja kao specijalitet? I konobar i gost su me gledali tako da mi je bilo jasno da me ne smatraju pristojnim. Pokušao sam da zabašurim grešku koju je izazvao moj nepristojni smeh. Ispričao sam gostu istoriiju svog detinjstva u kome je proja odigrla važnu ulogu. Gost je davno otišao, a tema o ulozi poroje u mom životu stalno se vraća.

Početkom Drugog svetskog rata, Hitlerova Nemačka okupirala je i Srbiju u kojoj sam rođen, zavladala je nemaština i preživeli smo je na proji. Posle rata, Tito i njegovi, mom su ocu oduzeli svo imanje tako što su ga naterali da ga „unese“ u seljačku radnu zadrugu (SRZ), oblik zajedničke imovine nalik na sovjetske kolhoze. Srpski seljaci, a moji roditelji su bili seljaci, opstajali su tako što su, bukvalno od jutra do mraka, radili kao nadničari u SRZ, praktično na svom nekadašnjem imanju. Tako sam, i drugu surovu bitku za goli opstanak, preživao na proji. Iako sam bio tek dečak, morao sam da radim kao i odrasli za trudodan, kako se nadnica zvala u SRZ, ali ne za celu, već samo za pola nadnice, jer sam, zbog svojih godina, tek na polovinu imao pravo.

Bilo kako bilo, analizirao sam kasnije, moj se organizam u mladosti navikao na proju i ona zbog toga igra bitnu ulogu i u mojoj starosti. Hrana na koju je organizam naviknut u detinjstvu, ne traži dodatne količine krvi tokom varenja, već, naprotiv, stvara „viškove“ toliko korisne u funkcionisanju mozga. Agata Kristi je očigledno znala ovu činjenicu kad je svom literarnom junaku Poarou pripisala misao da „mozak i stomak moraju da budu u harmoniji da bi male sive ćelije mogle dobro da misli“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.