Црногорски јавни сервис у фази безакоња

Пише: Никола Милованчев

Пред крај свог мандата је стари сазив Скупштине Црне Горе, 27. јула 2020, усвојио нови „Закон о националном јавном емитеру Радио и Телевизија Црне Горе“. 4. августа минуле године је тај правни акт објављен у електронском издању Службеног листа Црне Горе а осми дан послије објављивања је ступио на снагу.

Законодавац је био толерантан према Савјету, дао му је више времена (стари закон је предвиђао краћи рок за усклађивање статута – 60 дана). До 10. новембра је било довољно времена али чланови Савјета (већина, вјероватно не сви) су или били неспособни да свој задатак изврше, или су једноставни били шокирани изборним резултатом и нису у том периоду још дошли себи.

Тако је, од 10. новебмра 2020. даље, РТЦГ ушла у фазу безакоња: са главним јавним медијем у држави који послује без важећег најважнијег акта – Статута. Да ли је самим тим и Савјет РТЦГ изгубио легитимитет даљег рада – то нека просуди јавност Црне Горе.
Када су се коначно сабрали, члановима савјета је 24. новембра ипак пошло за руком да усвоје нови Статут. Јачи су они ваљда и од Скупштине, и од закона – може им се!

Међутим, овдје се шторија не завршава. Изгледа да чланови Савјета код доношења тог несрећног статута нису били сасвим трезних глава. Бројали су чланове, бројали и набројали њих 49. Додуше, број 19 није до данас виђен…

И тако је послије 16 дана, 10. децембра прошле године, свјетло дана угледао нови правни накот – нови Статут РТЦГ, са 48 чланова, који – гле чуда – има и 19. члан! Ко су му кумови не знам, али – шта је, ту је!

О садржају његовом трошити ријечи – узалуд је. Прескочићу чињеницу, да српског језика, најзаступљенијег у народу Црне Горе, нигдје нема.

Споменућу само, као примјер несувислости, 3. и 4. члана. На почетку 3. члана каже се да РТЦГ у својим програмима користи црногорски језик, латинично и ћирилићно писмо, као и знаковни језик глувих и наглувих особа. А у сљедећем ставу се напомиње да програми мањинских народа (који се у првом ставу ни не спомињу), „могу садржавати титловање на црногорском језику“. Буквално разумијевање тог члана је овакво: ТВ програми су на „црногорском језику“ а за припаднике мањина се и титлују на тај језик.

У 4. члану се, у другом ставу, изриче забрана „вјерске пропаганде“. Занима ме, како чланови Савјета мисле да третирају вјерске емисије, које су уобичајене у већини држава Европске уније: да ли је то „вјерска пропаганда“ или ће постојати посебан цензор, који треба да одређује критериј шта је „вјерска пропаганда“ а шта не.

Да не губимо вријеме узалуд о стварима, о којима више нема смисла расправљати, ево неколико питања и констатација:

–Скупштина Црне Горе треба одмах да заузме став да ли је новодонешени Статут РТЦГ легитиман и да ли је уопште легитиман и Савјет РТЦГ, који највиши акт РТЦГ није донио у за то предвиђеном законском року.

Уколико заузме одречан став, морају се донијети привремене законске мјере и одредити привремени орган – носилац функције Савјета РТЦГ. Ова ствар је хитна и са том тачком треба раширити сљедеће засједање Скупштине.

–По 65. члану прошле године донешеног Закона, у року од пола године од његовог ступања на снагу, предсједник Скупштине мора покренути поступак за избор нових чланова Савјета РТЦГ. Времена више нема…за четири седмице истиче и тај рок.