Lepotica iz Albinijeve i hrvatski komunisti

Piše: Mihailo Ješić

Bilo je kasno popodne tog leta na gradskoj plaži najlepšeg otoka na svetu – na Hvaru. Ušao sam u vodu, poslednji put tog dana, lenjo plivao i razmišljao o rodjendanu na koji sam to veče trebao da idem. Jedan od konobara hotela Delfin, gde sam spavao, dobio je sina pa je pravio veliku žurku.

Da, za priču je vazno, imao sam 36 godina. Onda sam u čarobnoj igri svetlosti Sunca koje je zalazilo i kapi vode od mog plivanja video nju. Koji metar od mene plivala je premlada i prelepa devojka. Bili smo sami na plaži i ona je prva počela u stilu „baš je dobra voda, uživam kad nema gužve….itd“. Malo smo popričali pa izašli da se osušimo i krenemo ka centru.

Rekla mi je da se zove Vanesa, da ima 16 godina, iz Zagreba je. Na Hvaru je sa roditeljima i mladjom sestrom, tu su imali stan. Ja sam izdeklamovao sve o sebi, potencirao sam da sam dosta stariji, mada mi se potajno svidjala. Medjutim, na moja diskretna odbijanja, ona me pitala da li volim palačinke, a kad sam odgovorio potvrdno, rekla mi je gde da je čekam to veče u 22 sata, napraviće ih i doneti mi.

Sačekao sam je, onda smo sedeli na obali mora, gledali zvezde i jeli palačinke. Posle smo skupa otišli na žurku kod konobara iz Delfina, a sutradan ujutro sam iznajmio čamac pa smo otišli na Palmizanu. I tako narednih 10 dana. Onda smo se rastali, ona je otišla u Zagreb, ja u Beograd. Ubrzo je otišlo i to leto, mislim da je bila 1987. godina. Ostali su svakodnevni telefonski razgovori i pisma.

Ali, eto ti moje Vanese jedan dan u Beogradu. Zove me sa aerodroma u Surčinu i pita kako da dodje do mene. Sjurio sam do Slavije, tu je sačekao i odveo u svoj stan na Crvenom krstu. Ostala je dva dana, roditeljima je rekla da škola ide u Beograd na ekskurziju i bili smo na čarobnom nebu taj vikend. A nebo stvarno nije bilo daleko, stanovao sam na 20. spratu.

Kad se vratila, počeo sam izmisljati putovanja za Zagreb. Vidjali smo se u Interkontiju, Esplenadi, Dubrovniku, šetali Zagrebom, vodila me u katedralu, na Gornji grad i druga znamenita mesta, čak sam bio i u čuvenom „Kulušicu“, diskoteci na glasu.

Naredno leto sam jedva dočekao, dogovorili smo početak avgusta. Rešila je da me upozna sa roditeljima, jedno popodne će me pozvati na ručak. Medjutim, baš na dan kad sam trebao poći k njima na ručak, upoznao sam njenog oca, slučajno. Vraćali smo se sa Palmizane čamcem i na par metara od mog veza, ispred hotela, rekla mi je da njen otac baš tu sedi na obali. Pogledao sam i sledio se. Čovek, njen otac, je bio mladji od mene. Video nas je i mahnuo, nisam.mogao niti pobeći niti propasti u zemlju od sramote.

Upoznali smo se, malo popričali i onda me on „pokopao“ rečima:

„Hajte deco, mama vas čeka na ručku, ja ću se pridružiti“.

Pitao sam je koliko otac i majka imaju godina, rekla mi je da je otac moj vršnjak, a majka je mladja od mene. Uzeo sam najveći buket cveća da „kupim“ majku, ali sve je proteklo u najboljem redu. Njima je ćerkina veza sa mnombila OK. Majka je radila u korekturi „Vjesnika“ pa smo imali esnafskih tema za razgovor. Otac se nije ni u sta mešao.

Sledeće naše vidjenje bilo je već posle stotinak dana. Čekali smo Novu godinu 1989. u splitskom hotelu Lav.

Ali, onda se desio strašan incident koji zamalo da poremeti već narušene odnose Srbije i Hrvatske. Vanesa me zamolila da joj kupim i posaljem nož-skakavac. Kasno se vraćala u Travno, gde je živela (Albinijeva ulica), pa da bude sigurna. Nabavio sam joj nož i čekao da neko od kolega podje u Zagreb i ponese joj do dopišnistva Novosti. Desilo se da je bas zamenik glavnog urednika Mića Bogdanović išao na kongres Saveza komunista Hrvatske, pa sam lepo upakovan nož poslao po njemu, ne rekavši mu šta je unutra.

Drama je počela čim je moj urednik sleteo na zagrebacki Pleso. Odmah posle njegovog aviona trebalo je da sleti avion kojim je ratni zločinac Andrija Artuković izručen Jugoslaviji. Kontrola na aerodromu je bila rigorozna i, naravno, kod Bogdanovića su našli noz. Odveden je u miliciju na aerodromu, saslušanja, proveravanja, spasao ga bedž za Kongres i intervencija tadašnjeg celnika hrvatskih komunista Ivice Račana. Ali, zato sam ja popio kaznu i zamalo batine kada se urednik vratio.

Stradala je i Vanesina i moja veza. Pozivi su se proredili, odlasci u Zagreb takodje. Ipak, početkom leta pozvala me i pitala da li ću u avgustu biti u Hvaru. Odgovorio sam potvrdno i 1. avgusta sam bio u Delfinu kod najbolje šefice recepcije Anke Domančić, koja mi je i danas drugarica.

Medjutim, dani su prolazili, od Vanese ni traga. Sretnem joj jednom oca i pitam za nju, a on mi nešto uvijeno reče da ce doći za dan- dva. I , stvarno, jedno jutro, dok su strašni talasi zapljuskivali terasu Alohe, gde sam. pio kafu, naidje Vanesa sa – dečkom!

-Ćao Mikić (tako me zvala), ovo je moj dečko, samo sam svratila da te pozdravim, idemo za Dubrovnik na letovanje, Hvar je dosadan. Posle toga idemo za Amsterdam, tamo će nam moj ujak pomoći da se snadjemo.

Htela je da me poljubi, ali sam se okrenuo i otišao. I od nje i od Hvara. Više se tamo nisam vraćao. Ne bi ni da nije bilo rata.

Vanesa mi nekoliko puta pisala iz Amsterdama, nisam nijednom odgovorio, ali decenijama čuvam pisma. Jednom sam bio u Amsterdamu, ali joj se nisam javio. Ne znam zasto, niti zasto čuvam pisma i ponekad ih čitam.

A sa Hvarom sam se pomirio. Proslo leto Katarini i meni planove je pokvarila korona. Ove, valjda neće, prema tome – Hvaru, čekaj nas!