У смрт због бритког пера и српства

КАКО СУ СТРАДАЛИ АНТУН ФАБРИС И УРОШ ТРОЈАНОВИЋ

Пише: Aдвокат Предраг Савић    

Мало ко данас зна ко је био Антун Фабрис? Још мање људи зна да је био – Србин. И то посебног кова.  Новинар, писац, уредник и један од вођа српског римокатоличког покрета у Дубровнику. Антун Фабри и  ђивот је изгубио због љубави према српству и објављивања једне родољубиве песме. 

Управо љубав према књижевности и науци везивала је др Мату Грацића са Антуном Фабрисом, власником часописа науке и културе „Срђ“, уредником листа „Дубровник“. Фабрис је био истакнути културни радник, посвећен очувању богате дубровачке културне и историјске баштине, директор дубровачке Матице српске, оснивач Просветно-привредног друштва Српска зора, као и Далматинско-српског културног друштва. У издању“Народнепросвете“ ускоро излази књига о госпару Мату Грацићу и многим другим угледним Србима тог времена из Дубровника из пера потписника ових редова и историчара Саше Недељковића.Antun Fabris (1864-1904).jpg

Антун Фабрис  рођен је на Корчули, 17. априла 1864. године. Основну школу и гимназију завршио је у месту рођења, после одлично положеног испита зрелости, 1885. године, у Бечу је почео студије славистике. По завршетку студија, 1889. године Фабрис се запошљава у сплитској гимназији, потом  ухлебљење проналази у гимназији у Задру.

У јесен 1895. године оставља државну службу и прихвата се уредништва српског листа Дубровник. Године 1902. године почео је да ради у часопису науке и културе српске интелигенције у Далмацији, „Срђ“, који је објављиван два пута месечно до 1908. на ћирилици и латиници, уз сарадњу многих интелектуалаца из Далмације и неколико писаца из Мостара, посебно Алексе Шантића, Јована Дучића и Владимира Ћоровића, као и неких из Србије. Часопис је умногоме допринео очувању богате дубровачке културне и историјске баштине. Као познати српски новинар, био је заменик председника ПАН-српских новинара на конгресу у Београду 14. и 15. октобра 1902.

Због објављивања у Срђу, песме Уроша Тројановића „Бокељска ноћ“, посвећене младима Боке Которске, Антун је под идеолошким оптужбама ухапшен 5. новембра 1902. и остао у затвору све до 23. децембра 1902. године. За време свог боравка у затвору нагло му се погоршава здравствено стање, што узрокује прерану смрт 1904. године.

Због  хапшења Фабриса, Тројановића и штампара Писарића, светска и српска штампа, као и угледне личности, жестоко протествују, па чак и чувени Жорж Клемансо, из Париза, шаље телеграм аустријском министру правде и тек након више месеци робијања, Антун и Урош, изнемогли и болесни, бивају пуштени на слободу. Недуго затим, децембра 1903, од последица тамновања и нељудских услова у затвору, умире надарени Урош Тројановић.

ВЛАСНИК И УРЕДНИК „СРЂА“: Антуун Фабрис (лево) са колегама и Алексом Шантићем (у белом оделу)

Фабрис је био уредник календара „Дубровник“ између 1897. и 1903. године, као и директор дубровачке Матице српске. Значајно је допринео иницијативи да се оснује Просветно-привредно друштво Српска зора, далматинско-српско културно друштво 1901. године. Био је велики поштовалац Николе Пашића. У београдској општини Савски венац постоји Фабрисова улица, која је по њему добила име. У књизи „Српство Дубровника“ Јеремија Д.Митровић, у издању Српске књижевне задруге 1992. Београд, описао је Фабрисово  страдање:

„Антун Фабрис је због Срђа и живот изгубио пре времена. Он је у Срђу 1902, бр. 19, објавио песму „Бокељска ноћ“ Бокељца Уроша Тројановића (1882), који је са својим братом Владимиром високо држао српску заставу у Боки Которској. Због тога је био трн у оку аустријским властима, којима ја поменута песма личила на бунт. Међутим, ова песма је само узета за изговор, а прави разлог хапшења Фабриса било је његово учешће на конгресу новинара у Београду крајем октобра 1902. На конгресу је био посебно истакнут као уредник листа Дубровник и изабран за потпредседника конгреса. При повратку у Дубровник одмах у Гружу је ухапшен и одведен у тамницу Кармен. У затвор су потом довели и штампара Пасарића, као и аутора песме Уроша Тројановића. Због тешких услова у затвору и одлагања суђења узбуни се штампа у Србији (нарочито лист Одјек), Француској, Енглеској, Русији, те затвореници су пуштени из затвора после два месеца. Али због грубих поступака у затвору убрзо је умро Тројановић, а 1904. и Фабрис. Његова сахрана окупила је сав Дубровник, као што је било и на сахрани Меда Пуцића. Сахрањен је у гробу свога драгог дум Ивана Стојановића.“

Часопис Срћ у броју 20. и 21,  на насловној страни  од 16. новембра 1904. године  у Фабрисову  част објављује следеће  стихове:

CBOME УРЕДНИКУ  АНТУНУ ФАБРИСУ  – „ДУБРОВНИК“ и „СГ’£“.

Што дугује родољубљу Твоме

Срб, од Дрине до приморских жала,

Распршане али трајне тврђе

Ми смо, чеда твојих идеала.

Колико си ове хладне зиде

У ватреној привр’јежио души,

Свједок слова на страницама нашим,

Што још вр’јеме добро не осуши.

Жале Тебе вјерни пријатељи,

Жале Тебе Срби на Балкану,

Жали Тебе Град у пустој жељи;

А на лијес, што Те мртва крије,

Зебњом сузно упиремо око,

Вапећи Те, ми сироте двије.

 

У истом броју Срђа објављено су  и следеће псовета Фабрису:

СМРТИ АНТУНА ФАБРИСA СУРАДНИЦИ  ДУБРОВНИКА  И  СРЂА НАРИЧУ:

Твоја слика ишчезнути неће

С ведра чела јадног српског рода!

Твоја мука у срце нас креће

Ал’ невоља за времена хода,

Јер Бог гледа с небескога свода

Сваку силу — и на мјеру меће,

Па и робу једном оштруј пода,

Да се злоћа св’јетом не размеће.

Ој, Антуне, наша рано Јута,

Све си јаде и невоље кусо

За наш образ по стотину пута,

А сад и смрт ето си окушо,

Рака ти је сва трњем посута,

Баш си жртва, благородна душо!

Два дана после Фабрисове смрти, „Срђ“ у броју 19. до 16.октобра 1904. године објављује на  насловној страни читуљу Фабрису, коју преносимо у целини:

Срђ“ се данас у црно завио, јер му нестаде оснивача, надалмитеја и уредника. Заједно с нама тугује и лист „Дубровник“, коме је покојник такођер уредником био; тугују Срби Дубровчани, који су с Фабрисом лишени првијенца; тугују Срби на Јадранском мору, ломној Херцеговини, у равној Босни, који су у њему имали поборника, заточника, бранича. Град Дубровник губи свог имена достојна сина, Срби жарког домороца, Словени брата, а наша журналистикабрчно перо. У животопису човјека, као Фабриса, не може се наводити ни хисторичкијех датума ни свијетом оглашенијелих књижевнијех изума, ријечи и фраза; али свака ријеч одговара дјелу, а свака фраза носи на себи биљег трајног ефекта. Јер је покојник спадао у оне скромне и мучаљиве раднике на народном поју, који су за устрајни али не бучни, за пријегорни али не хвалишни рад црпли увјерење, полет и силе једино из своје сопствености, без обзира на здравље, занесени полетом осјећаја, док им ватра одушевљења не истроши тјелесну снагу. Ти људи не падају стављајући за собом распаране странице повјести, већ незамјетном тишином свагданега радника, који не руши већ гради и чијим је знојем с врха до дна састучен клак народнога дома. Такови су људи вазда мученици усуда: њихов је конац трагичан мимо ине. А кад одвојите врлине, прилике времена или необичне згоде ту трагичност изнесу на очито видјело свијету, тад постану народни мученици, име им се с кољена на кољено преручи,док се тијеком времена преметну у хероје.Такав бјеше Антун Фабрис.

Српство у Дубровнику дугује на много и за буђење народне свијести и за организацију странке и зауглед што га је уживало и за онај што ће га стећи. С другестране, дугује му незаслужено подозрење у које је пало,и страли што је улијевало. Прво је донијело користи; другоје донијело штете. Али корист била је сва на ухар српства ни зере на ухар Фабриса; док је штета свом тежином запала највише њега сама.Излишно је овдје нанизати чиненице, које су свакоме, ко ове ретке чита, добро познате. За Тројановићем одеи друг му Фабрис. Она иста поворка, што је младогапјесника допратила до вјечнога стана, слегла се у недјељу да отпрати и Фабриса до пријепорне раке, у много већем броју, јер је и Антунова смрт за народ много тежа била. Нијесу говори четирију бесједника измамили сузе на очима слушалаца, већ су сузе извабиле говоре.

Није нигда Дубровник видио сјајнијега спровода сиромашнијем човјеку.

Антуне Фабрису, од срца ти желимо, да ти кости почину у миру!

После  Фабрисове  смрти „Срђ“ је преузео Антонио Вучетић, а ко-уредници постају Кристо Доминиковић, Луко Зоре и Михо Вакети. Почетком 1905. године власник, издавач и одговорни уредник постаје Кристо П. Доминковић, велики пријатељ др Мата Грацића. У јуну исте године лист преузима Никола Л. Бркић, који почиње да га штампа у Српској дубровачкој штампарији др Грацића. Наредне, 1906. Године, власник и издавач листа „Срђ“ постаје Српска дубровачка штампарија др Мата Грацића, а одговорни уредник постаје Антонио Вучетић, дубровачки историчар и професор. Они ће издавати ово гласило све до његовог гашења 1908. године.

О престанку издавања листа Срђ, Милан Решетар је писао у „Народној енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца“: „Срђ је био орган српских и националистичких кругова у Далмацији, па како је 1908. избацио првих пет бројева као споменицу о паду Дубровачке републике 31. јануара 1808, то се после анексије Босне и Херцеговине није више могло ни помишљати да се даље издаје“.

Одлуке о  штампању и јавне позиве на претплату пет бројева Срђа као споменице о паду Дубровачке републике 1808. године потпсао је др Мато Грацић.

Српски новинари који су у 1907. године у Београду славили 25 година  „Српског новинарског удружења” решили су да обиђу земље у којима су живели Срби и да одају  пошту свом  потпредседнику Антуну Фабрису. После Сарајева и Мостара посетили су Дубровник. Стигли су у Груж 25. септембра 1907. Дочекао их је одбор Дубровчана. Међу члановима Удружења новинара  били су Стеван Ћурчић, председник Удружења и управник „Београдских новина; Бранислав Нушић, потпредседник  Удружења; Милан Ј. Мићић, исто потпредседник  Удружења и главни уредник „Вечерњих новости”; Душан Мил. Шијачки, члан управног одбора  Удружења и главни сарадник  „Београдских новина”; Пера А. Ђеорђевић, новинар и управник београдске Словенске банке; Јевтимир Д. Поповић, главни контролор српских железница и главар станице; Пера С. Талетов новинар и књижевник; Пера Тодоровић, новинар и књижевник; Милан П.Ђорђевић, сарадник „Самоуправе”; П. Кара-Радовановић, Света Миличевић, Обрад Ј. Бољанић, Мика С. Тошић, Милоје Ж. Јовановић, Петар Симоновић, власник и уредник „Маћедоније”; Мика Ковачић, Бог. А. Пеливановић, Наум Димитријевић, неколико госпођа и других новинара. О посети је писао часопис „Срђ“.  Најугледнији и  најпознатији српски  новинарису посетили дубровачка српска друштва  а после подне пошли су Срби на гроб Антуна Фабриса и Ивана Стојановића.  Великан Бранислав Нушић је у име Удружења положио венац са српским тракама.

Српски новинари су посету Фабрисовом  гробу искористили и да се присете и напишу текстове Урошу Тројановићу, захваљујући којима ће бити сачувана успомена на овог храброг младића, песника и новинара, који  је прерано страдао због стихова песме „Бокељска ноћ“. Тројановиђ је Бокељ рођен у Росама 1882. године. Похађао је Дубровачку гимназију.  Велики борац против аустијског режима. У Гимназији 1900. заједно с ватреним Србином католиком Стјепом Кобасицом почео је рукописно издавати један примерак тајног ученичког (српски усмереног) листа „Пома“, којег је 1901. преузео гимназијалац, млади Србин католик Петар Колендић. Урош Тројановић  предводник српске младежи, „један од најљепшијех цвијетова у вијенцу млађега српскога покољења на приморју, миљеник вила, узданица породице…” Антун Фабрис, душа дубровачког српства, вођа приморских Срба, уважени публициста и уредник, опчињен даром, бистрог и паметног Уроша Тројановића, и надахнут речима његове песме одлучује да исту објави, на првој страни, свог престижног часописа.

Друго издање деветнаестогброја Срђа за 1902. годину је делимично цензурисано (насловна страна и још три стране садржале су само само по једну реч „Заплењено“).  Како смо већ навели ухапшени су Фабрис, Тројановић и Писарић, и то због објављивања следећих стихова:

Урош Тројановић – Бокешка ноћ

(Посвећено омладини бокешкој)

Бока спава у наручју мира,

Ситни вео њене груди дира;

Нарав мртву пуну тајног чара,

Пој славуја тако разговара;

А на небу ситне звјезде дрхћу,

Ко да поглед врћу

Сребрноме челу бокешкога мора

И зелених гора.

Пуних цвјећа и мирисних трава,

Винограда и берних дубрава,

Витих јела

И питних маслина-

И дворова б’јелих

Старих развалина.

 

Бока бдије у поноћно доба

К’о невјеста ноћ прије вјенчања,

Пуна наде и слатког уфања

Да младост убере цвијеће,

Да живота сване јој прољеће,

Ох, гледај је

Како је поносна

Земља моја гнијездо јунака,

Колијевко мила

Кршнијех горштака,

Морнара српскога

Питомо станиште.

Поморкиња вила

Убаво рочиште

Никад љепша искра од љепоте

Не засину у генија глави,

Никад нарав у промјени вјечној

У љепше се рухо не обави,

Него кад је ставила Свемоћна

Ова чуда ноћна,

Ово небо ово море сињеСродна слика

И бујно растиње,

Ове крше-поносито ст’јење

Што оживјет знаде

Успомена славних

На хиљаде.

У свечаном руху

Бока чека…

Сад ће њено поплавити море

Безброј пуних бокешкијех бродова

А силно ће одјекнути горе

Од поклика рођених синова.

Та спасења химна

Небу ће да хрли

А стара ће мајка

Сина да загрли;

Да му жива на аманет светиДубровник

Преда и повјери

Бокешке врлети.

С Ловћена ће зора ружичастих зрака

Освијетлити боје српскога барјака

Штоно се поносно поврх брода вије

Као да се оној зори дивној

Мило смије…

У свечаном руху

Бока чека…

За час … поплавише море

Сломљена крмила

Листом њене одјекнуше горе

Плачем тужних вила

*

Ох, дабогда, дасам лаг’о

У очају, што ме свлада!

Ох, дабогда, да оживи

У мом срцу стара нада.

*

Омладино, браћо мила,

Ти, народа снаго прва

Сложно, снажно, силно, српски

Да стрвемо гадног црва.

Наметнице, гамад љуту,

Да тријебимо до истраге

Да ко сунце чисто сине

Лице Боке – мајке драге.

Омладино, граби журно

Прије него зора сине,

Да имадеш што обасјат:

Борбу српске омладине.

Ја, без труда и без борбе

Душа клоне и млитави;

Жив је умро, ко не зађе

У живота бој крвави!

Стихове „Бокешке ноћи“  одмах  по доласку у Дубровник 1907. године рецитовали су најпознатији српски новинари на челу са Брниславом Нушићем. И пријем у част српских  гостију приређен  у хотелу Империјал започео је Тројановићевим стиховима. Том  приликом међу Дубровчанима били су Кристо П. Доминковић, уредник „Дубровника”; проф. А. Вучетић, уредник „Срђа”; Никола Л. Бркић, уредник „Српске зоре”; др Иво Деђули, уредник „Црвене Хрватске”, М. Шарић, председник друштва „Српска зора” и потпредседник Српске странке у Далмацији; Г. И. племић Натали, Б. пл. Гради, В. Адамовић, професор М. Радуловић, др Стијепо Кнежевић, члан одбора  друштва „Српске зоре”; поп Барбић, православни парох и други Дубровчани. Свирала је  Српска грађанска музика под управом Чижека.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *