Светиња која је ударила темељ српске вере у Америци
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Црква Светог Саве у Џексон најстарија је на америчком континенту (1894), у њој су чували своју веру први српски досељеници, рудари-копачи злата и до данашњих дана остала је симбол опстанка нашег народа на далеком континенту
Пише: Небојша Тошић
Када год бих се обрео у калифорнијском граду Џексону, пред Црквом Светог Саве, увијек сам се чудио како у ту нajвишу српску прaвославну цркву у Америци, па и у Канади, а и доле на Југу, ако ћемо право, не можемо сви да станемо, него се испред врата ројимо и слушамо Свету Литургију и бруј која допире из њене унутрашњости.
А зашто је ова црква највиша у обје Америке и Сјверне и Јужне? Па зато што је изгађена прва, 1894.године, па сваки нови храм послије у њу се узидавао и уграђивао, па са сваким храмом који Срби подигну на ова два континента, она постаје све виша.
Зашто и поред тога џексонски Храм нема величанствене сводове, много је позванији да то објасни „у двије ријечи“ иконописац и свршени богослов Милоје Милинковић, модeрни Микеланђело, како га називају водећи амерички ликовни критичари. Он је живописање храма Светог Саве у Џексону радио са прекидима, у периоду од 1995. до 2008. године.
-То је за мене био и посебан изазов. Будући да је грађен скромним средствима Срба копача злата – сиромашних рудара, храм је изграђен по најједноставнијем плану. Он има само олтарску апсиду и звоник, али не и полуцилиндричне сводове, лукове и друге одлике које су уобичајене на зидним структурама наших храмова. Зато је његово живописање изискивало посебан приступ, надахнут рад и уз то много више искуства, труда и времена.
Ето и ја започех од данашњих дана, јер ако ћемо право, господин Милинковић је у „наше вријеме“ осликао храм и тиме означио „крај“ другог великог подхвата џексонских Срба. Први је била сама градња богомоље која је понијела заувијек часно име Светог Саве и како се са поносом истиче, првог српског православног храма на западној хемисфери .
Срби су од 1849. године насељавали у окргу Амадор у подножје златоносне Сиера Неваде,тамо гдје су се кроз вијекове слиле силне златне бујице, у митском Елдораду. Бродовима су долазили до Сан Франциска. Све млади, снажни и одважни људи, вољни и кадри да остваре своје снове. Готово сви су имали само једну жељу да зараде новац и врате се у стари крај. Али нису запостављали своју вјеру православну уздајући се у Бога и Светог Саву који их је дочекивао на њиховом првом кроку у „обећану земљу“. Било је и оних у то вријеме најрјеђих и ријешених да у Америци за стално.
Један од њих бијаше и Илија Дабовић из, чувене,од старина Дабовића куће у Боки Которској. На дрвеној лађи са супругом Јеленом и својим Бокељима уплови на „Западни улаз“ у Америку. И ту, у Сан Франциску, роди им се 9. јуна 1863.године син Јован, који доби име по крсној слави Дабовића, Светом Јовану.
Необично надарен и испуњен вјером, већ у четрнаестој својој години живота Јован Дабовић се замонаши и доби име Севастијан. Недуго потом, локални руски православни епископ рукоположио га у свештеника, па овако стоји у “Годишњаку 2013-те“ Себастијан преса (Sebastian Press) пројекта Сербика Американа (Serbica Americana) којег води часни владика Максим, чије смо изворе користили:
„Отац Севастијан је често путовао у Џексон да крсти децу и склапа бракове. Он је 1893. године позвао многобројне вјернике, а бијаше их око 600 породица да се организују и изграде цркву. Сви су се одазвали као један. Нису били богати новцем, али имали су неизмјерно благо љубави пема Богу и првом српском Светитељу. И они би вољели да су могли подићи раскошан храм, али и скромна грађевина коју изградише за годину дана за њих (а иза нас данас) је била и остала величанствена.“
Градња цркве Светог Саве започета је 1894. а освећена је касније те године, 4. децембра. Освећење храма служио је епископ Алеутски и Аљаски Николај. Уз њега су, пуни поноса, стајали најзаслужнији за подизање храма: Никола и Милош Драголовић, Јоко Скулић, Трипо Васиљевић, Саво Лаконић, Саво Савић, Андрија Вуковић, Панто Којовић, Петар Обрадовић, Симо и Шћепан Драгомановић те Мићо, Трифко, Тодор, Ристо и Трипо Курилић. Руси су поклонили звоно за цркву које је изливено у Џексону. Оно и данас звони…
Први свештеник цркве Светог Саве у Џексону, Калифорнија, архимандрит Севастијан Дабовић упокојио се 1940. године и бијаше сахрањен у манастиру Жича у којем је проводио посљедње дане свога дугог вијека. Одлуком Његовог Преосвештенства епископа жичког Хризостома и на иницијативу Џексонског свештенства и парохијана уз помоћ епископа Максима, земни остаци оца Севастијана пренети су из манастира Жича у храм Светог Саве у Џексон током љета 2007. године. Прибројан је Лику светих, 29. маја 2015-те, као Севастијан Санфранцишки Џексонски, а петог септембра исте године бијасмо свједоци „причислења“ (прославе) у Саборном храму Светог Стефана у Алхамбри – Лос Анђелес. Његове мошти похрањене су у његовом џексонском храму.
– По насељавању у Џексон Срби су купили дио земље у намјери да ту подигну цркву, а уједно и као мјесто за гробље. Најстарији споменици налазе се дуж источне ограде, а прва сахрана двојице дјечака из породице Драгомановић,1877. бијаше, готово седам година прије градње цркве. Ови рани гробови свједоче о првим српским досељеницима који су дошли из Херцеговине, Боке и Црне Горе. Лијево од прочеља цркве сахрањено је у заједничку гробницу 11 Срба од укупно 47 рудара миграната из Италије, Шпаније и Србије који су трагично изгубили животе у катастрофи у руднику злата Аргонаут 1922. године.
– Бијаше то дан од када се дијели вријеме на оно „прије“ и оно „послије“. Тог 27. августа на дубини од скоро километар и по испод земље, у огромном златном лабиринту, избио је пожар! Вечина рудара треће смјене се спасила, али за оних 47 који су били у најдубљем окну није било излаза. На посљедњој прозивци су одјекивала имена: Беговић, Јовановић, Мариновић…
ли трагичну истину. Иза двије преграде које су подигли у покушају какве такве заштите, пронађена су тијела… Тадашњи извјештачи су описивали трагичну сцену “… Неки су држали главе у рукама, други леже са капутима испод главе…“ Многи други, према новинским извештајима, пали су на лице. „Лежале су разбацане по земљи, ужасне, уљепљене груде глине који су некада били људи, а сада жртвe на олтару Бога злата, округа Мајке Лод“ (Mother Lode) .
Сваког 27.септембра, Срби из Џексона и Калифорније, придружују су се Централној комеморацији и заједничом обиљежавању ево већ сто друге годишњице ове велике трагедије.
Књиге кажу да је било пет таласа досељавања Срба у Америку. Први бијаше онај крајем 18. и током првих година деветнестог вијек, углавном мотивисан „економским разлозима“. Највећи талас бијаше након Другог свјетског рата, а ми који избјегосмо грађанском рату 1990-тих година дођосмо „на готово“. Наша српска заједниц је добро ојачала, пребродила расколе и заузела своје мјесто у америчком друштву. То не знчи да је нама било лако. Ипак савијени око Цркве и ми бродимо више од три деценије и, ако ништа, наша дјеца су изашла на пут, а наш понос је тим већи што се нису одрекли своје српске православне вјере, што су већ и они нашли своје мјесто у црквеним општинама. И њихова дјеца, наша унучад, од малена неупитно усвајају национални и културни идентитет својих родитеља и предака.
-Нас весели што су најзначајнији догађаји у формирању народног и културног идентитета српских исељеника на америчком континенту бијаху баш овдјеу Калифорнији: прва српска школа, прве српске новине, прва српска црква, читаоница, добротворно друштво… У Сан Франциску, 1869. године, објављена је и прва српска књига на америчком континенту, под насловом „Слобода или глас виле американске вили славенској на исток“, коју потписује извесни Миливоје С. С правом се истче да „она представља, само по себи, прворазредан културни догађај” –каже старјешина Џексонског храма отац Марко Бојовић.
А управо први српски Храм Светог Саве у Џексону, бијаше наша „друга“ црква. Ми смо парохијани цркве Узнесења Пресвете Богородице у Сакраменту, али од првих дана, а не само ми, већ Срби читаве Калифорније, осјећају џексонски храм као извориште националне вјере и културе. Управо ту постоји камп Свети Сава у којем се три недеље преко љета, у три смјене, састају дјеца из цијеле Калифорније. Ту се стварају пријатељства, не само дјеце, већ и родитеља, која годинама и непрекидно траје.
Та наш дјеца нису заборавили традицију већ је и „унапређују“, наравно из нашу помоћ. Данас је широм Америке постао познат и чувен Џексонски „Божић из пушака“ којег сваког 7. јануара просалављају Срби, ближи и далеки, са породицама и пријатељима. Млади и стари долазе из свих крајева Калифорније па и из других држава, да учесвују у том спектаклу. Истина, пуцало се на Божић свих ових вијек и по колико су Срби насељени овдје, а остало је забиљежено да су ову традицију старога краја, пуцњаву за време Божића, обновили Неђо Нед Вуковић и његови пријатељи 1970-их у Џексону.
Тих првих „ватрених прослава“ многи намјерници кроз туристички Џексон забринуто су питали шта се дешава, а стари грађани, не без поноса објашњавали су им да „Срби славе!!!“. Данас више нико не пита. Сви знају.
Одмах послије Службе Божије Пред Храмом се формира колона са заставама и пушкама. Ту преовладавају млади. Уз повике и пјесму возимо у центар града гдје нас као у каквој арени, дочекују бројни гости. Добијамо „безопасне метке“ (чорке). Мој син пали први, па мени додаје пушку, а ја поносан – одбијам. Младост је преузела штафету!
