Стрељање академика др Милоша Тривунца (5)
Био је један од најобразованијих Срба свога доба и као такав давало је „Народној просвети“ кредибилитет институције од највишег културног поверења
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо пети наставак.
У кругу интелектуалаца који су давали духовну и научну тежину издавачком подухвату Анатолија Ивановића посебно место припада др Милошу Тривунцу — личности коју књига „Господар књига“ означава као једног од најобразованијих Срба свога доба. Његова биографија представља редак спој врхунске филолошке ерудиције, европске образованости и трагичне послератне судбине.
Милош Тривунац (1876–1944) рођен је у Србији у грађанској породици која је рано препознала значај образовања. После школовања у Београду студије германистике и опште књижевности наставио је у водећим европским универзитетским центрима — у Лајпцигу, Берлину и Минхену. Управо тај европски академски круг одредио је његову научну методологију: строг филолошки приступ, широку компаративну перспективу и изразиту стилску дисциплину.
По повратку у Србију изградио је углед једног од најобразованијих универзитетских професора свога времена. Предавао је немачку књижевност на Београдском универзитету и дуги низ година био један од кључних носилаца српске германистике. Савременици су истицали његову изузетну ерудицију, прецизност у анализи и ретку способност да сложене књижевне појаве објасни јасним и мереним стилом.
Његов научни рад био је импресиван и по ширини и по дубини. Међу најзначајнијим делима издвајају се:
— Aus dem Leben G. Bude’s (1902)
— Guillaume Budé’s De l’Institution du Prince. Ein Beitrag zur Geschichte der Renaissancebewegung in Frankreich (1903)
— Жена у Гетеовој поезији (1908)
— Гетеов Фауст (1921)
— Гете (1931)
— Гетеова светска књижевност (1933)
— Немачки утицај на наш језик (1937)
— Гетеов Клавихо (1938)
Сарадња Милоша Тривунца са „Народном просветом“ представљала је важан део издавачке стратегије Анатолија Ивановића. У уредничком и научном кругу куће Тривунац је деловао као филолошки и академски ауторитет. Учествовао је у стручним проценама рукописа, давао рецензије и помагао у концепцијском обликовању појединих библиотека, посебно оних које су захтевале висок научни ниво и поуздан филолошки надзор.
У редакционом кругу, заједно са Богданом Поповићем, Исидором Секулић и Владимиром Ћоровићем, представљао је интелектуалну кичму издавачког подухвата. Управо присуство личности таквог научног формата давало је „Народној просвети“ кредибилитет институције од највишег културног поверења.
Међутим, историјске околности Другог светског рата драматично су промениле ток његовог живота. У време окупације Милош Тривунац је до 7. октобра 1942. године обављао дужност министра просвете у влади Милана Недића. Та чињеница постала је после рата кључна тачка оптужбе против њега, иако је ту функцио преузео наинсистирање челних људи из Академије.
После ослобођења Београда нове власти су га ухапсиле. Убрзо је осуђен и стрељан 1944. године као „народни издајник“, док је његова целокупна имовина конфискована. Тим чином прекинут је живот једног од најобразованијих представника српске хуманистике прве половине XX века.
Његова трагична судбина представља један од најдраматичнијих примера прекида научних и интелектуалних биографија у послератној Србији. Без обзира на политички контекст, остаје чињеница да је српска наука тиме изгубила изузетно образованог филолога и тумача европске књижевности.
Ипак, дело Милоша Тривунца надживело је политичке ломове. Његове студије о Гетеу, немачкој књижевности и језичким утицајима и данас представљају важну тачку ослонца за проучавање европских веза српске културе.
У оквиру приче о „Народној просвети“, Тривунац остаје једна од кључних фигура која показује колико је издавачка визија Анатолија Ивановића била ослоњена на сам врх српске научне елите.
У следећем наставку биће речи о великим љубавима и духовним везама у кругу „Народне просвете“ — о Десанки Максимовић, Сергеју Сластикову и трагичној судбини Анице Савић Ребац.
