ЕКСКЛУЗИВНО: Руски талас који је променио Србију (2)
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо други наставак.
Судбина Анатолија Ивановића не може се разумети без ширег оквира беле руске емиграције и личности генерала Петра Николајевича Врангела — човека који је постао симбол изгнане Русије. Управо се у том историјском ломном тренутку укрштају војничка биографија младог официра Анатолија Прицкера и велики егзодус Беле армије.
Према подацима из књиге, Анатолиј је као официр већ од 1918. био у Добровољачкој армији у одреду пуковника Михаила Гордејевича Дроздовског и учествовао у чувеном походу Јаши—Дон. У том корпусу стиче ратно искуство које ће обележити читав његов каснији живот. У борбама за Ростов упознао је генерала Антона Васиљевича Туркула, са којим ће, како књига показује, остати у вези и у емиграцији.
Кључни историјски преокрет настаје 1920. године. После оставке генерала Антона Деникина, врховну команду над остацима Беле армије на Криму преузима барон Петар Николајевич Врангел. Његова власт у Севастопољу покушава да уведе ред и дисциплину, па чак и умерене реформе — аграрну реформу и укидање појединих феудалних прописа — у покушају да се створи темељ новог руског друштва.
После пробоја Перекопа у новембру 1920, Врангел издаје наредбу о евакуацији. Управо у том драматичном повлачењу почиње велики егзодус. Књига изричито бележи да је у јесен 1920. године, када су последње јединице Беле армије напуштале Крим, међу њима био и јункер Анатолиј Прицкер Иванович, који је са генералом Врангелом кренуо у изгнанство. Судбина га најпре води у Нови Сад, потом у Сомбор, а затим у Београд, где ће започети нову животну и културну мисију.
Руска емиграција после Првог светског рата представљала је огромну и још увек недовољно осветљену појаву. После слома Беле армије у Краљевину СХС стигло је између 40.000 и 45.000 избеглица, од којих је око 32.000 остало трајно. Тај људски корпус није био маса без идентитета, већ слој високообразованих људи који су у новој средини наставили професионални и научни рад.
У науци су се истакли Владимир Фармаковски, Георгије Острогорски, Владимир Ласкарев, Евгеније Спекторски и Александар Соловјев; у архитектури Николај Краснов, Георгије Самојлов и Роман Верховски; у медицини Александар Игњатовски и Алексеј Шчербаков; у култури и уметности Константин Баљмонт, Жорж Скригин и Степан Колесников. Тај талас високообразованих избеглица дубински је утицао на модернизацију универзитета, уметности, архитектуре и издаваштва у Србији између два рата.
Краљевина СХС постала је једно од главних уточишта тог расејања. Србија, разорена ратом и без довољно стручног кадра, примала је руске официре, инжењере, архитекте, геометре, учитеље, лекаре и војнике и укључивала их у државну службу, просвету и привреду. Према подацима које наводи штампа тог времена, око 4.000 Руса било је запослено у граничној служби, у првом таласу ангажовано је око 12.000 избеглица, а потом је договорено још 30.000–35.000 људи на инфраструктурним радовима.
Руски емигранти радили су на изградњи путева широм земље — од Босилеграда преко Врања, Краљева, Косовске Митровице, Дебра, Горњег Милановца, Чачка и Ужица, па све до Титела, Орловца и Љубљане. Поред државне службе, многи су покретали приватне послове: фотографску радњу Василија Фомича у Сремским Карловцима, радњу Поликара Крајичова у Трстенику и галантеријску радњу „Чика Рус“ у Врњачкој Бањи.
Историчар Алексеј К. Јелачич записао је да је са Русима у Краљевини „живео веома интензиван руски живот“ и да се нигде у свету нису тако одомаћили као у Југославији. Чак је један сатирични лист двадесетих година иронично назвао државу „Краљевством Срба, Хрвата, Словенаца и руских избеглица“, што пластично осликава размере тог присуства.
Сам Врангел, рођен 27. августа 1878. у Новом Александровску, остао је у емиграцији централна фигура белог покрета. Његова смрт 25. априла 1928. године у Бриселу доживљена је међу руским избеглицама као симболичан крај једне епохе и гашење последње наде у повратак старе Русије.
За Анатолија Ивановића припадност том кругу није била формална. Књига показује да никада није изгубио контакт са белогардејским срединама. У својим издањима, касније познатим под именом„Панорама“, бележио је вести о руским козацима, официрима и интелектуалцима који су нашли уточиште у Краљевини СХС, а поједине емигрантске организације и финансијски је помагао. Управо те старе ратне и емигрантске везе, како књига наглашава, биле су у време Другог светског рата спасоносне за Анатолија.
Током окупације Анатолиј се скривао, свестан да се налази у немачким евиденцијама. Најдраматичнији породични тренутак наступио је када је његов син Александар доспео у логор на Бањици. Према сведочењима која књига доноси, Ивановић је уз велике ризике и уз помоћ својих веза успео да издејствује његово избављење из логора — епизоду која спада у најпотресније странице породичне хронике.
Његов пут — од дроздовачког официра и Врангеловог изгнаника до београдског „господара књига“ — представља једну од најупечатљивијих личних трансформација унутар беле емиграције у Краљевини Југославији и уверљив пример како је руска емиграција, примљена из православне и словенске блискости, Србији узвратила знањем, радом и културним стваралаштвом.
У следећем наставку биће речи о томе како је у Београду настала „Народна просвета“, како је подигнута најмодернија штампарија свога доба и на који начин је изграђена издавачка империја која ће трајно обележити српску културу.
Насловна фотографија: Познати бели Руси – Кривошин, Шатилов и генерал Вранглер (у средини) са којим је Анатолије Ивановић кренуо у изгнанство
