Како је „Господар књига“ проглашен народним непријатељем
На промоцији књиге Предрага Савића у Херцег Новом указано на велики допринос српској култури Анатолија Ивановића између два светска рата, али и на његову трагичну судбину после доласка комуниста на власт
Тек што је угледала свјетлост дана, нова књига „Господар књига – Улога Анатолија Ивановића, бијелог Руса у стварању српских великана“, аутора Предрага Савића, можда најпознатијег књижевника међу адвокатима у Србији и региону, привукла је велику пажњу читалачке публике. Након промоција на Малти, у Београду, Требињу и Тивту, књига је представљена и у Херцег Новом, у башти куће Ива Андрића на Топлој, једном од најзначајнијих мјеста књижевне културе овог приморског града.
Савић је и овим дјелом наставио своју мисију откривања заборављених или од комунистичког система потиснутих интелектуалаца. Кроз судбину књижара Анатолија Ивановића, бијелог Руса који је преко Боке и Сомбора стигао у Београд, гдје је између два свјетска рата изградио једну од најзначајнијих издавачких кућа, аутор је створио новог књижевног јунака, показујући да су границе документарне прозе и историографског приповиједања далеко шире него што се до сада мислило.
Ивановић је најприје рехабилитован захваљујући Савићевом адвокатском раду, а потом је добио и књигу која на увјерљив начин осликава његов живот и значај за српску културу. Управо тиме аутор потврђује да се и кроз животе неправедно заборављених личности могу помјерати границе савремене књижевности.
Представљајући нову Савићеву књигу, Миленко Васић, један од приређивача издања, у име издавача „Арте“ и „Народне просвете“ из Београда, истакао је да је ријеч о дјелу које позива на драгоцјен дијалог не само о прошлости и садашњости, већ и о времену које тек долази.
– Савићева интересовања су дубинска и разноврсна, а његова запажања нуде образац промишљања који у потпуности одговара читаоцима савременог доба. Ова књига представља пажљиво обликовану микростудију чији је циљ да пружи увјерљив одговор на питање ко је заправо био Анатолиј Ивановић, човјек који је у Србију дошао 1918. године и након Првог свјетског рата основао издавачку кућу „Народна књига“. Управо он омогућио је да многа од најзначајнијих имена српске књижевности добију достојног издавача – рекао је Васић.
Он је подсјетио да је Ивановић објавио сабрана дјела Достојевског у 35 књига, Толстоја у 30 томова, као и бројна друга капитална издања, чиме је поставио нове стандарде српског издаваштва.
– Није био само књижар, већ истински стваралац културне политике свога времена. Поред књига, издавао је и часописе који су доносили најзначајније теме српске књижевности и друштвеног живота. Његов часопис „Панорама“ и данас представља драгоцјено свједочанство о српском културном обрасцу између два свјетска рата – нагласио је Васић.
Познати фотограф и хроничар културних прилика подсјетио је да је управо Бока Которска била једно од првих уточишта хиљада руских емиграната након Октобарске револуције.
– У Боку, а потом и у читаву Краљевину СХС, морским путем стигао је велики број Руса, међу којима су били адмирали, генерали, научници и умјетници. О томе свједочи и Руско гробље на Савини, као и храм посвећен адмиралу Фјодору Ушакову. Херцег Нови је један од градова који је пружио уточиште тим људима и сачувао успомену на њихов долазак – истакао је Васић.
Говорећи о Бранку Лазаревићу, Васић је подсјетио да је ријеч о једном од најобразованијих српских интелектуалаца свога времена.
– То је човјек школован на Платону, Микеланђелу и Гетеу, на студијама историје културе у Минхену, у вријеме када су тамо стасавали и Надежда Петровић, Иван Мештровић и други велики умјетници. Нико као Бранко Лазаревић није објаснио свијет ликовне умјетности. И данас смо сиромашни људима таквог знања и духовне ширине – поручио је Васић.
Неисцрпна стваралачка енергија Предрага Савића, који своје студије темељи на дугогодишњем истраживању архивске грађе и историјских извора, читаоцима открива и готово заборављеног Бранка Лазаревића (1873–1968), једног од најзначајнијих српских дипломата, филозофа, есејиста и књижевних критичара. Анализирајући његов живот и дјело, Савић открива духовне и интелектуалне хоризонте овог великана српске културе.
Трагајући за истином о Анатолију Ивановићу, аутор је истовремено пронашао и одговор на питање зашто је Бранко Лазаревић, упркос свом несумњивом значају, остао неправедно потиснут из колективног памћења. Обесправљен, понижен и заборављен, Лазаревић је посљедње године живота провео у Херцег Новом, не одричући се својих животних и интелектуалних начела, вјерујући да, и када се чини да је „све пропало“, ипак није све изгубљено.
– Дјело које је пред нама треба разумјети и као својеврсни пресјек Савићевих дугогодишњих интересовања и дилема. Полазећи од историјских чињеница и властитог истраживачког искуства, аутор пред читаоце износи промишљене закључке и отвара простор за ново сагледавање личности које су обликовале српску културу – оцијенио је Васић.
Говорећи о настанку књиге, Предраг Савић је истакао да она није плод само његовог рада, већ резултат сарадње са бројним историчарима, архивистима, истраживачима и потомцима личности о којима пише.
– Ово дјело није настало само захваљујући мом истраживању. Помогли су ми многи људи који су ми уступили драгоцјене податке, архивску грађу и породична свједочанства. Анатолиј Ивановић био је изузетно способан човјек који је својим издавачким радом постао један од најзначајнијих европских издавача свога времена. Претпоставља се да је био један од око 25.500 руских емиграната који су након Октобарске револуције стигли у Краљевину СХС. Само у Боку которску током 1917. и 1918. године дошло је око 4.500 Руса, међу којима је био и Сергеј Сластиков, будући супруг Десанке Максимовић – рекао је Савић.
Он је најавио да ће његова наредна књига бити посвећена управо Сергеју Сластикову.
– Десанка Максимовић је у позним годинама често боравила у Игалу на лијечењу, што и данас свједочи њена биста у парку Института. То је личност која заслужује озбиљно истраживање и књигу – додао је Савић.
Током промоције аутор је открио и бројне мање познате детаље из живота Анатолија Ивановића.
Према његовим ријечима, Ивановић се оженио рођаком Гаврила Принципа, што му је омогућило да, након периода проведеног у Сомбору, добије концесију краљевског двора за експлоатацију шума. Захваљујући том послу стекао је капитал који је уложио у набавку најсавременије штампарије у Европи.
– Та штампарија била је толико модерна да су је њемачке окупационе власти 1941. године демонтирале и однијеле у Њемачку, јер ни саме нису располагале таквом технологијом. Ивановић је издавао бројне часописе, међу којима су „Панорама“ и „Свијет чуда“, развио је снажну продајну мрежу, посједовао фабрику картона на Умци, која је деценијама радила на машинама које је он увезао, и окупио једну од најбољих уредничких редакција свога времена – казао је Савић.
Посебно је нагласио улогу Исидоре Секулић, коју је назвао „добром вилом“ редакције, као и Јована Дучића, који је био један од њених најзначајнијих уредника.
– Велику улогу у том издавачком подухвату имао је и дипломата, естетичар и мислилац Бранко Лазаревић, један од највећих великана српске писане ријечи. Он је писао бриљантне есеје, умјетничке критике и књижевне огледе. Јован Скерлић и Богдан Поповић сматрали су га својим најдаровитијим настављачем, док га је Слободан Јовановић назвао најдубљим мислиоцем међу српским књижевним критичарима, човјеком који је у српску критику увео естетску мјеру као врхунски критеријум – истакао је Савић.
Лазаревић је, додао је аутор, био један од најобразованијих Срба свога времена – есејиста, филозоф, дипломата, амбасадор и конзул, полиглота који је говорио десетак језика и пријатељ бројних европских интелектуалаца.
Посљедњу деценију живота Бранко Лазаревић провео је у Херцег Новом, у својеврсној изолацији, након што је био искључен из Удружења књижевника и онемогућен да објављује своја дјела. До 1951. године налазио се у затвору, а потом је уточиште пронашао у дому познатог херцегновског архитекте Борислава Ђокића и његове супруге Добриле. Према једном предању, говорило се да је Добрилa била његова ванбрачна кћерка, мада та тврдња никада није званично потврђена.
– Било му је забрањено да објављује, али није престао да пише. Управо у Херцег Новом, у кући у којој је боравио и Иво Андрић, Лазаревић је наставио свој тихи стваралачки рад. Са Андрићем је био искрен пријатељ и није се устручавао да му изнесе своје примједбе на поједина књижевна дјела. То су биле посљедње године његовог живота. Преминуо је 1968. године, исте године када и Андрићева супруга Милица. Послије њене смрти Иво Андрић се више никада није вратио у кућу на Топлој, за коју су га везивале успомене на супругу, ташту Зорку и бројне пријатеље који су се окупљали у тој башти – казао је Савић.
Говорећи о трагичној судбини Лазаревићеве породице, Савић је подсјетио да је један његов син погинуо у рату, други је умро од туберкулозе у Швајцарској, док му је супруга преминула прије њега.
– Захваљујући Анатолију Ивановићу, Лазаревић је прије Другог свјетског рата био један од најчитанијих српских аутора. Након рата био је потпуно забрањен, одузета му је сва имовина и деценијама се о њему није говорило. Као син једног од вођа Народне радикалне странке рођен је у изгнанству, у бугарском Видину, гдје је његов отац боравио заједно са Николом Пашићем. Породица Лазаревић посједовала је куће у Неготину и Београду, као и љетњиковац на Корчули. Од предратног великана српске културе остао је човјек који је посљедње године живота провео у једној соби породице Ђокић – рекао је Савић.
Он је подсјетио да је Лазаревић био само један у низу српских интелектуалаца којима је Анатолиј Ивановић омогућио да своја дјела објаве уочи Другог свјетског рата. Дио његових радова касније је приредио Зоран Мишић, потомак славног војводе Живојина Мишића, док су у новије вријеме комплетирана и сабрана дјела Бранка Лазаревића.
Говорећи о судбини Анатолија Ивановића, Савић је подсјетио да је након Другог свјетског рата емигрирао у Јужну Америку, те да је тек недавно, захваљујући поступку који је он покренуо као адвокат, судски рехабилитован и ослобођен неправедне етикете „народног непријатеља“.
Аутор је открио и да је књига назив „Господар књига“ добила на приједлог једног од рецензената, Јована Јањића.
На промоцији је било предвиђено и обраћање књижевника др Драгана Ковача из Требиња, који због вишечасовног задржавања на граничном прелазу Ситница није успио да стигне у Херцег Нови. Његов текст прочитала је млада умјетница Искра Васић из Београда.
У свом осврту др Ковач је истакао да је Анатолиј Ивановић, као власник „Народне просвете“ и њене штампарије, извео праву револуцију у српском и југословенском издаваштву између два свјетска рата.
Он је нагласио да Савић препознатљивим књижевним стилом истовремено осликава приватни и професионални живот свог јунака, док у посебним поглављима представља личности са којима је Ивановић сарађивао.
Тако су у књизи представљене знамените библиотеке српске, југословенске и свјетске књижевности у којима су објављивана дјела Јована Дучића, Исидоре Секулић, Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Анице Савић Ребац, Марка Миљанова, Петра Кочића, Стјепана Митрова Љубише, Алексе Шантића, Милоша Црњанског, Јована Стерије Поповића, Лазе Лазаревића, Радоја Домановића, Симе Матавуља и многих других великана српске књижевности.
Поред домаћих аутора, Ивановић је објављивао и капитална дјела свјетске књижевности – Гија де Мопасана, Џозефа Конрада, Анатола Франса и Готфрида Келера, као и сабрана дјела руских класика: Фјодора Достојевског у 35 књига, Лава Толстоја у 30 томова и Ивана Тургењева у 20 томова, у преводима најбољих српских преводилаца тог времена.
Ковач је оцијенио да књига има и елементе историјског трилера, јер прати три Ивановићева егзила – из Русије, из послијератне Југославије и, на крају, у Јужну Америку. Посебну снагу дјелу, како је навео, даје чињеница да је његов аутор истовремено и адвокат који је лично издејствовао рехабилитацију Анатолија Ивановића и данас води сложен поступак реституције његове имовине у корист унуке која живи у Венецуели.
На крају програма Искра Васић извела је музичку нумеру, чиме је свечано затворена промоција.
Током вечери Предраг Савић је подржао иницијативу редакције „Слободне Херцеговине“ да се у октобру у Херцег Новом организује академија поводом 105 година од доласка великог броја руских емиграната у Боку которску, од којих су многи сахрањени на Руском гробљу на Савини.
Подсјећено је да овај јубилеј није могао бити обиљежен 2020. и 2021. године због пандемије вируса корона, те је изражена нада да ће се ове године реализовати у сарадњи три бокељске општине.
Подршку овој иницијативи дала је и предсједница СПКД „Просвјета“ Херцег Нови, књижевница Оливера Доклетић, која је Предрагу Савићу уручила Зборник радова о животу и дјелу Бранка Лазаревића, настао након научног скупа који је „Просвјета“ организовала прије неколико година.
Она је поручила да ће, уколико изостане подршка локалних самоуправа, СПКД „Просвјета“ Херцег Нови бити спремна да самостално организује академију посвећену руској емиграцији и њеном трајном доприносу културном и духовном животу Боке которске.
Текст: Здравко Шакотић/Слободна Херцеговина
