ЕКСКЛУЗИВНО: Рађање „Народне просвете“ (3)
Како је бели Рус Анатолије Ивановић у Београду створио најмодернију штампарију међуратне Југославије
После снажног одјека који је књига Предрага Пеђе Савића већ изазвала у јавности, портал Тамо далеко доноси комплетну, проширену верзију великог документарног серијала заснованог на књизи „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“. Данас објављујемо трећи наставак.
Пут Анатолија Ивановића од избеглог белог официра до једног од најмоћнијих издавача у међуратној Југославији и на Балкану почиње тихо, готово неприметно. Када је почетком двадесетих година стигао у нову државу, није имао ни капитал ни друштвени положај. Имао је, међутим, оно што ће се показати пресудним — војничку дисциплину, организациону прецизност и јасну визију да се у Београду може изградити модерна издавачка кућа по европским стандардима.
Према подацима које доноси књига, прве пословне кораке Ивановић прави у скромним условима, али већ средином двадесетих година почиње систематско формирање издавачког предузећа које ће убрзо добити име „Народна просвета“. Назив није био случајан: он је одражавао програмску намеру — да се књига учини доступном ширем кругу читалаца и да се национална култура систематски уреди кроз едиције.
Рани период рада карактерише постепено ширење делатности. Најпре се формира уредничка мрежа, затим дистрибуција, а потом и сопствени штампарски погон. Управо одлука да не остане само издавач него да изгради и техничку базу показала се као кључна прекретница.
У књизи се посебно наглашава да је Ивановић у Београду подигао модерну штампарију која је по опремљености спадала међу најсавременије у овом делу Европе. Машине су набављане пажљиво, типографија је уједначавана, а квалитет повеза и папира подигнут на ниво који до тада није био уобичајен у домаћем издаваштву. Управо та техничка модернизација омогућила је да „Народна просвета“ уђе у амбициозне серијске подухвате.
Међутим, Ивановићев пословни модел није се заснивао само на класичном издаваштву. Према подацима из књиге, он је рано схватио да стабилна књижна производња захтева контролу читавог производног ланца — од сировине до готове књиге. Управо зато улази и у индустрију папира и дрвне прераде. Преко предузећа „Дрвопродукт“ учествује у експлоатацији шума на основу добијених концесија, чиме обезбеђује сопствену базу за производњу папира и картона. Ова вертикална интеграција — од шуме до штампане књиге — представљала је за то време изузетно модеран и далековид пословни потез.
Књига бележи да је управо захваљујући тим концесијама и сопственој производњи папира „Народна просвета“ могла да одржи висок ниво продукције и у условима нестабилног тржишта. Производња папира и картона давала је кући додатну економску снагу и релативну независност од спољних добављача, што је у међуратним условима било од пресудног значаја.
Окосницу издавачког програма ипак је чинила монументална „Библиотека српских писаца“. Концепт је био јасан: уједначена, репрезентативна издања националних класика у континуираном ритму. Према подацима из књиге, библиотека је излазила пуних 63 месеца, темпом једне књиге месечно — што је био издавачки подвиг без преседана у тадашњој Србији.
У оквиру те библиотеке објављивана су дела Владимира Ћоровића, Иве Андрића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Иве Ћипика, Петра II Петровића Његоша, Ђуре Јакшића, Милорада М. Шапчанина и Јована Стерије Поповића. Избор није био случајан: реч је о канону српске књижевности који је на тај начин добио репрезентативно издавачко рухо.
Паралелно са тим подухватом, Ивановић шири програм. Покрећу се Библиотека светских писаца, Библиотека југословенских писаца и Библиотека дечјих класика. Овај широки распон показује да „Народна просвета“ није била једнопрофилна кућа, већ систем који је покривао националну, светску и школску књижевност.
Једна од мање уочених, али веома важних компоненти успеха била је — маркетинг. Књига наглашава да је Ивановић развио за то време изузетно модеран систем рекламе и промоције. Уместо да се ослони само на књижарску продају, он гради сопствену мрежу оглашавања и претплатничких кампања.
У том оквиру покреће и сопствене часописе, међу којима се посебно издваја „Панорама“. Ти листови нису служили само као културни прилози већ и као снажан промотивни канал за издања „Народне просвете“. Кроз њих су пласиране најаве књига, претплатничке понуде и културне вести, чиме је створен затворени медијско-издавачки круг — још једна потврда Ивановићеве пословне модерности.
Посебну тежину давала је уређивачка елита окупљена око куће. У редакционом одбору били су Богдан Поповић као председник, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Милош Тривунац, М. Ибровац, Х. Барић и Тодор Манојловић. У ширем сарадничком кругу налазили су се Аница Савић Ребац, Павле Стефановић, Урош Џонић, Сергиј Сластиков, Миодраг Пешић, Никола Мирковић и Милан Кашанин.
Каталог куће временом је окупио сам врх српске модерне: Милоша Црњанског, Јована Дучића, Бранка Лазаревића, Вељка Петровића, Густава Крклеца и Ника Бартуловића.
Ивановић се, међутим, није задржао само на српској књижевности. У складу са својим руским културним наслеђем, систематски је градио и корпус руске класике. У уједначеном формату објављени су Тургењев, Достојевски, Толстој, Чехов и Гогољ.
До краја тридесетих година Ивановић је изградио заокружен издавачко-индустријски систем: уредништво, штампарију, производњу папира, маркетиншку мрежу, часописе и разгранату дистрибуцију. По многим показатељима, „Народна просвета“ постала је једна од најмоћнијих издавачких кућа у Краљевини Југославији.
Тај успон, међутим, нагло прекида рат. После окупације Београда немачке власти стављају Ивановића под надзор, а његова модерна штампарија постаје предмет систематске пљачке. Према подацима из књиге, значајан део машина и опреме однет је у Немачку, чиме је практично разорена техничка основа издавачке империје.
Упркос том удару, мрежа коју је годинама градио показала се пресудном за опстанак породице. Управо у том периоду долази до драматичних догађаја који ће обележити ратну судбину Ивановића — његово скривање, хапшење сина Александра и борба за његово избављење из Бањичког логора.
У следећем наставку фокус ће бити на сарадњи са Исидором Секулић и интелектуалном кругу који је обликовао културну мисију „Народне просвете“.
