Бој изнад векова, 110 година Кумановске битке

Тужно данас изгледа споменик са костурницом палим борцима Кумановске битке. Ово дело Момира Коруновића настало 1935. године поводом 25 година ове велике битке срушили су Бугари 1942. године, да би остаци споменика делимично били обновљени тек 2012. године поводом 100 година Кумановске битке и почетка Балканских ратова али и почетка краја турској отоманској империји на Балкану. Но пођимо редом.

Мајски преврат 1903. године, којим је свргнута династија Обреновић,чија је владавина обиловала скандалима и аферама, отвориће ново поглавље у развоју Краљевине Србије али и у историји српског народа. Нови суверен Петар Карађорђевић је испред владалачке ауторитарности истицао устав као основно начело своје унутрашње политике. Стари искусни краљ се тог начела придржавао до краја своје владавине.

Међутим, и поред чињенице да је у Србији 0д 1903 – 1914 године наступио златни период демократије, већина европских земеља показивала је неповерење обојено отвореним скептицизмом. Због убиства краља Александра Обреновића неке велике силе попут Енглеске прекинуле су дипломатске односе са Србијом. Бугарска се својски трудила да дестабилизије Македонију где исте године у августу турска војска у крви гуши Илинденски устанак, због ког су се репресије над хришћанским становништвом, нарочито српским, прошилиле и на остале делове Балкана. Победом код Куманова остварен је сан, храњен надом и косовским заветом више од пет векова.

Мудри тумачи кажу да је управо то сећање на стара господства, на велике краљеве средњовековне српске државе који су знали како да се изборе са неманима, народу давало ону „необјашњиву снагу“ да преживи таму многих векова. Стога, никаква жртва за ослобођење српских земаља није довођена у питање.

Битка је почела 23. октобра 1912, завршена је дан касније, физички је трајала 2 дана, а метафизички 523 године. Извојевана је витешким подвигом српске војске пре свега неустрашивошћу редова и нижих официра…

Ова садржајна и богато илустрована хроника, једног у заборав затуреног догађаја, наш је дуг према прецима и потомцима, а настала је у тренутку када нас и споља и изнутра, и добронамерно и душебрижно и за наше добро, убеђују да заборавимо на митове прошлости, да спалимо тапије, зарад будућности скројене по мери оних који су нам у Куманову, гле ироније, 1999. године, отели све оно што су пре сто година вратили бесмртни ратници причешћујући се Лазеревом жертвом благородног чувства.

Хроничари бележе да се никада дотад у српској историји није догодило да цео народ „дише као један“. Десила су се права чуда: не само да су се мобилизацији одазвали сви позвани, већ се јавило и преко 20.000 оних који нису добили позив, али су захтевали да буду распоређени у јединице. Болнице су напуштали и рањени и болесни, само ако су могли да се крећу. Велики број добровољаца из иностранстава, углавном из Северне Америке, похитао је да се стави на располагање Отаџбини. Из Турске су кришом бежали Срби османлијски држављани, па је од њих формирана посебна јединица од 8.500 људи. Оснивани су средњошколски одбори који су, у име својих школа, одлазили у команде захтевајући да и они буду мобилисани.

Нису устукнули пред проценама Аустрије да ће „Турска згромити Србију коју треба понизити и држати у немоћи да би се једног дана остранила као слепо црево“, како је у својим мемоарима навео кнез Билов. Нису се остварила ни обећања Фети паше да ће доручковати у Врању, ручати у Нишу и законачити Београду.

Како ми данас мондијалистички набилдовани, етички депилирани у свом транзитивном надахнућу, да схватимо то време.

Ко данас зна како је пркосно аустроугарима певао „Ми знамо судбу и све што нас чека…“ Алекса Шантић, зашто је робијао и прогањан у тада модерној европској Аустрији Петар Кочић, знамо ли да је Милан Ракић, конзул и песник на Косово и Метохију умарширао као добровољац у униформи четничког пука Војводе Вука.

Српском војском, на челу са војводом Радомиром Путником, командантом Штаба врховне команде и престолонаследником Александром Карађорђевићем, командантом Прве армије, командовали су војводе Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, генерал Божа Јанковић, али победу су извојевали, млади официри, храброшћу својственом митским јунацима као мајор Војислав Николајевић на Стревици где се ломила битка, где је Штипска редевска дивизија натерала на повлачење четнике Војводе Вука , где јуначки гине командант Седмог пука Дунавске дивизије, потпуковник Александар Глишић, од кише куршума надмоћнијег непријатеља пада и командант Трећег батаљона, капетан прве класе Милисав Недељковић….У општој агонији, повлачењу и расулу мајор Војислав Николајевић митски и ванвременски, Обилићевски, Синђелићевски, Принциповски, Тепићевски, јуришем у еп и вечност, с исуканом сабљом, креће на турске бајонете и куршуме..

„За мном јунаци“, проломило се платоом Сртевице!

Засут паљбом, изрешетан као крсташ барјак Бошка Југовића, с огромном рупом на леђима, с пребијеном и паралисаном левицом, не посустаје. Носи га надахнуће да својим телом отвара велика врата слободе, а хроничари бележе да је окршај на Сртевици био моменат борбе који показује да велика надмоћност у људству, наоружању, опреми, артиљерији, тактици и стратегији – а све је то било на турској страни – не значе победу. Срби су победили, „јер је једина реалност било оно што је нереално и немогуће.

Не смемо заборавити витештво команданта Другог батаљона Првог моравског пука мајора Милана Маринковића, који приметивши пребацивање турских снага ка истоку, самоиницијативно прелази са својим батаљоном у противнапад и са собом повулачи све остале батаљоне Првог пука. Иако је од потпуковника Туфегџића упозорен да противнапад не би требало предузимати без одобрења команданта дивизије, Маринковић му одговора да неће дозволити да се понови Сливница, „када се једна дивизија борила, док су остале посматрале“.

Посматрамо ли ми данас како Арнаути, злостављају Србе смештене у гета, како се у срцу демократске Европе прогоне хришћани, док се медијима у Србији, сугерише да не таласају и не распирују међунационалну мржњу.

Истраживања која је ових дана, поводом Кумановске битке објавио РТС, више су него поражавајућа и терају нас да се запитамо, не колико познајемо своју историју, већ колико мало ценимо себе? Зашто наша елита, ако је има, у богатој културној баштини не распознаје историјске падове и зашто их не разликујемо од истинских цивилизацијских врхова које смо досезали? Препознајемо ли у свом духовном наслеђу оне принципе на којима смо као народ опстајали и у горим временима.