Србија и Српска уједињене и око Невесињске пушке

Пише: Дејан Стошић

Ове године се навршава 146 година од, за српски народ, изузетно важног устанка, против турске власти у Херцеговини, познатог у историји као Невесињска пушка.

По историјском значају и последицама које је овај устанак произвео у окружењу, а и шире, са правом га можемо назвати „Tрећи српски устанак“. Овај устанак српског народа у Херцеговини, која је у то време била под отоманском влашћу, по озбиљности војних операција које су из њега произашле, као и по дипломатским активностима, које су вођене у циљу његовог умирења, може се сматрати почетком такозване велике балканске кризе, а такође и кризе ширих међународних размера, коју историја памти као „Велику источну кризу (1875-1878).

Посматрајући те догађаје кроз призму актуелног историјског тренутка, намеће се закључак да та криза још увек траје, јер већина питања која су је изазвала још увек нису решена.

Овај догађај заслужује да буде обележен и слављен од Срба где год они живели.

У низу активности које Република Србија и Република Српска, на иницијативу председника Александра Вучића заједно спроводе, у циљу очувања сећања на важне догађаје из наше националне историје, радује и вест да је годишњица овог великог догађаја ове године заједнички обележена.

Наиме, на свечаности у Крековима код Невесиња, којом је почело обележавање Невесињске пушке присуствовали су државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Миодраг Капор и конзул Србије у Мостару Марија Бакоч. Браћа са обе стране Дрине су после више од 96 година стајала једна поред других, што је била једна од основних тежњи јуначке побуне херцеговачких Срба пре скоро век и по.

Последња велика свесрпска манифестација прославе годишњице Невесињаке пушке, организована је у Београду јула 1925. године, када су приређене величанствене тродневне свечаности поводом овог јубилеја, уз присуство великог броја гостију из целог света.

Било је разумно и логично да се у обележавање овог значајног догађаја укључи и званична Црна Гора, с обзиром на то да су херцеговачки устаници били директно подржани од црногорског двора и краља Николе Петровића. А можда још више због чињенице да је Црна Гора у периоду који је уследио након овог устанка, након Берлинског конгреса 1878, издејствовала међународно признање, уз највећа територијална проширења управо на подручју источне Херцеговине.

Нажалост, уместо да учествује у припремама обележавања и у самом обилежавању славне годишњице, уместо да да допринос јачању унутарсрпског јединства и тако јача и саму Црну Гору, власт у Подгорици је за то време усвајала срамну декларацију о измишљеном геноциду у Сребреници, укључујући се у кампању покушаја дестабилизације Србије.

Као потомак једног од организатора овог народног устанка, осећам захвалност према председнику Србије Александру Вучићу на значају који даје важним догађајима из српске историје и њиховом обележавању, јер на тај начин снажи националну свест и национално јединство. А ни без једног од то двоје нема нам опстанка, а камоли напретка.

Чврсто верујем да ће Србија као матица свих Срба, са председником Вучићем на челу, 2025. године обележавање 150. годишњице Невесињске пушке организовати и у Београду, стоном граду целокупног српског рода, који је и крајем 19. века и данас био и остао светионик слободе. Не само српски већ и европски.

Јер нема европског народа који је за своју слободу и за идеале слободе којима теже сви слободољубиви народи поднео жртве какве је дао српски народ. И још увек их подноси, борећи се за одбрану не само окупираног Косова и Метохије, већ и за одбрану националних права Срба у Републици Српској, БиХ, Црној Гори и другим суседним државама.