Зар Кравица није Сребреница

Пише: Мишо Вујовић

Мучно је нељудски и нехумано пребројавати жртве. Још суровије је фаворизовати страдалнике, а злочин их је дискриминисати. И ту се сви слажу, уколико у питању нису Срби, што је постала пракса, прихваћена од оних чији је вековни задатак да спрече опстанак јаког православног народа на Балкану. Ни велики Срби ни мали Руси, нису пожељни да контролишу пупак Европе. Стога им се прекраја историја, ревизионистички и фантомски намећу злочини, фабрикује фашизам и у све то се још покушава упетљати Српска православна црква као чувар традиционалног морала и једина, до краја, нереформисана установа српског народа. СПЦ се проглашава као платформа Велике Србије блиска руским империјалним интересима, али и Богу, а рат против Бога већ увелико траје кроз разне форме разбијања духовног бића колективитета. Апсурд је да су на том задатку нашле сагласје и такве супротности какав је екстремни исламски фудаментализам, неонацисти, црнокопуљаши, ционисти, римокатолици, демократе, анархисти, терористи, феминистички и ЛГБТ покрети.

Сребреница је велика бестијалност савремених моћника, добро осмишљена стратегија жртвовања сопствених грађана коју је муслиманско руководство реализовало по налогу Клинтонове администрације како би се одстрелили непослушни и распојасани Срби. Чињенице које демистификују лажи су необориве, али заглушујућа галама и маркетинг овог пројекта упорно покушавају да их затрпају папагајским крештањем о геноцидним акту Срба над ненаоружаним муслиманима у овој источно босанској касаби. У чему је разлика између Кравице и Сребренице? Или Сребренице и осталих српских села у њеној околини? Зашто се српске жртве омаловажавају а муслимански злочинци производе у хероје. Зар је херојство набијати на нож везане људе.

Softver, predskazanje, miso, izgnanik, Kauboj, lepota, vek, Lovac, Otvoreno
Мишо Вујовић, аутор текста
Зашто свет ћути на све гласнији отпор људи попут Хакије Мехољића једног од полицијских руководилаца и Ибрана Мустафића који оптужују свије руководство за страдање заробљених муслимана, бацајући нови светло на међу муслиманске сукобе приликом пробоја, доводећи у питање званичан број страдалих – осуђујући већ традиционалне јулске ритуале сахране покојника ексхумираних широм БиХ. Зар се ратни поклич “Алах у егбер” под којим су убијани Срби ширим бих разликује од оног у Сирији или Авганистану!?

Зар Добрина Продановић из Ратковића чијег сина Живана су рањеног у кукурузипту докрајчили 21. јуна 1992. године моторним тестером, није мајка. Зар се њена утроба није цепала док је наричући држала синовљеву лобању. Зар она и хиљаде других српских мајки нису мајке Сребренице. Зар жртве Кравице немају право на правду. Ко је одговарао за 3267 Срба? Главни егзекутор Насер Орић је ослобођен док је неколико његових јуришника добило двадесетак година затвора.

Нико нормалан не оспорава злочин – над муслиманским заробљеницима, тачније налог да се та бестијалност почини од стране корумпираних и одметнутих безбедоносних и паравојних формација. Али зашто се прикривају масовни злочини над српским цивилима?

По чему се разликује то злодело над муслиманима у односу на онога над Србима? У Поточарима већ две деценије се прави хепенинг – сви иду на поклоњење од Србије се тражи да пузи и да се аутожигоше за сто година унапред. После јулског злочина у Сребреници бомбардована је Република Српска. Изговор да се не догоди Сребреница пратио је и НАТО злочин над СР Југославијом. Данас је Сребреница покушај да се укине Република Српска, дисциплинује Србија, расточи српски народ, подели црква.

Ћаба у Поточарима је политички Егзит са новим покојницима, и старом лицемерима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.