Јован Маркуш – археолог истине

Пише: Мишо Вујовић

Кредибилитет признањима обезбеђују и од девалвације или проституције, чувају његови лауреати. Они га подижу до највишег нивоа или срозају до дна. Тако је и са људима, моћ их уздигне високо, а немоћ да носе силу моћи, стрмоглављује у прашину. Многе и мало дубље.

У спорним времена, све је неприхватљиво за једне, легитимно за друге. У тој емотивној разрокости готово не постоји тачка компромиса чак ни за разуман дијалог. Угао из ког се проблем посматра и позиција са које се доноси суд – опредељују већину.

Некада је Комитет креирао вредносни систем, данас разне интересне и моћне групе. Ових празничних дана сведоци смо доделе сијасет одликовања и награда. Државних и институционалних.

Председник је уручио сретењска признања. Културно – просветна заједница Србије – Вуковиу награду, некада најзначајније одличје у култури Србије. Вукова или Жикина награда, како је зову по сивој еминенцији Живораду Ајдачићу, без чијег благослова се последњих безмало четири деценије мало ко окитио овим некада престижним признањем, додељена је 58. пут.

Наравно не желим да се бавим арбитражом Жикиног жирија, добитницима још мање, часних изузетака увек има и управо због једног таквог ставићу тачку на све менаџерско- комерцијалне, политичко – лобистичке, партијско – фамилијарне аспекте награђивања. Достојност је већ одавно елиминисана као критеријум за награђивање.

Мало вере, у девалвиралу вредност награђивања, морам признати, вратила ми је вест да је мој пријатељ и саборац Јован Јоцо Маркуш, историчар, истраживач, публициста, некадашњи градоначелник Цетиња, заслужено добио признање Матице Српске, огранка за Црну Гору.

Jован Маркуш је машински инжењер по занимању и бескомпромисни борац за истину, рудар – истраживач или археолог затурених и закопаних чињеница, ноћна мора фалсификаторима и псеудо историчарима чији је задатак препакивање свести грађана о сопственом идентитету уз помоћ кривотворене грађе или псеудо факата, као и детаља истргнутих из контекста.

Овај неуморни национални прегалац уз почившег историчара Пађу Вукића, деценијама раскринкава разне врсте лажи. Од лажних “истина” до лажних диплома новоустановљених националних делатника. Један је докторирао црногорски – језик на непостојећој катедри непостојећег језика у Хрватској.

Јован Маркуш – археолог истине, континуирано копа по архивима, побадајући на нос већину носилаца пројекта црногорске самобитности, чији је основни задатак,још од Коминтернине стратегије стварања нових нација на Балкану, да измишљотинама и кривотворењем покидају сваку везу чак и помисао да су Црногорци део српског националног корпуса.

Јован Маркуш је до сада објавио на десетине дела са огромним бројем докумената, које недвосмислено говоре ко су били становници Црне Горе, до доласка комуниста на власт.

Крштенице, путне исправе, школска сведочанства, дипломе, декрети, званични документи у Књажевини и Краљевини неумољиво потврђују Црну Гору, не само као српску државу, већ као аксиом српства, a њене поданике путописци описује као осветнике преокупиране ослобођењем поробљеног српског Јерусалима и свете косметске земље.

Попут предака, који својим животима оставише тапије, истину није лако спалити и уништити, а још теже је фалсификовати књижевну заоставштину великана почев од Светих Петра и Василија, Његоша, Марка Миљанова, краља Николе, Стефана Митрова Љубише, до академика Влада Стругара, Димитрија Дима Вујовића, Предрага Вукића, Бећковића и покајника Ђиласа.

Јован Маркуш је својим делом раскринкао многе лажи које су се као бршљен обмотале око Црне Горе, стварајући нову антисрпску свест код дела становништва опијеног незнањем и ситним привилегијама.