Отишао новинар који је писао само ексклузиве
Ин мемориам – Борислав Бора Комад (1940 – 2020)
У Београду је у 81. години преминуо Борислав Бора Комад, дугогодишњи новинар „Вечерњих новости“. Комад, а у ствари новинарска громада. Комад, који није делио живот на парче, већ га живео пуним плућима. До последњег даха за новинарство.
Рођен у Липљану, на Косову, а одрастао у Ћуприји. У Београду стекао име и поштовање свих колега. Кажу да живот пише романе. Ова крилатица може да буде тачна, ако је и новине објаве. То је у многим текстовима потврђивао наш сјајни колега. Увек је имао екстра теме и ексклузиве, које су штампане у огромним тиражима нашег листа.
Разговарао је са Гадафијем и Долорес Ибарури, легендарном „Ла Пасионаријом“. Успео је да нађе обичног војника који је отргао сабљу Хитлеровом генералу Леру. У Загребу је „судио“ зликовцу Андрији Артуковићу. Западао је у невоље, па и хапшен прогонећи терористу Мира Барешића. Испратио је и Тита на његово последње путовање у „Плавом возу“ од Љубљане до Београда, као једини новинарски путник. Написао је књигу „Први пуцањ у Хитлера“. Био је поносан на свог оца Саву, Голооточанина.
Помало уморан од путовања, отпутовао је у коментаторске воде. И ту је показао раскошан дар. Није волео дуге коментаре, којима су ме редовно обасипали моји сарадници. Говорио ми је: „Дај ти мени један стубац, онако као глогов колац, који најбоље удара“. Био је буквално несрећан када барем једном недељно није било глоговог коца. Своје најбоље коментаре сабрао је у књигу „Друга страна“.
Бора је живео сам, али није био усамљен. Готово ритуално је сваке вечери био у Клубу књижевника, где је имао свој сто. Сви су га знали по чувењу, не само у Француској улици. Свуда где је седео, пленио је саговорнике дивним причама, а најлепше је беседио о својој великој љубави, „Новостима“. У последње време није прелазио преко реке, већ је у једном ресторану најчешће седео са својим сестрићем, недавно преминулим Момиром Булатовићем. Његову смрт никад није преболео.
Тамо поред реке на Новом Београду највише је препричавао своје колумне, објављиване у подгоричком листу „Дан“, који није стизао у Београд. Дочекао је и тај дан, када је црногорски властодржац о коме је често писао изгубио изборе. Па ко онда да му каже да „још не свиће рујна зора“?
Наш Бора је био вишедеценијски члан и председник жирија „Вечерњих новости“ за „Златну трубу“ у Гучи. Тамо, испод планине Јелице, није био гост, већ домаћин, и многа смо јутра дочекали испод шатора уз трубаче. Нема тог трубача који му није свирао на уво, како је он волео. А онда ујутро готово ништа није чуо.
Ех, да је среће, па да се сад одржава сабор у Гучи. Сигурни смо да би му његови трубачи, и црни и бели, онако хорски засвирали „Низамски растанак“. Онако тихо, као кад деца спавају. Онако тихо, као што је наш Бора отишао у новинарску легенду.
Извор: Вечерње новости/Иван Ловрић
