Три монахиње чувају душу српске Метохије

 У манастиу Будисавци код Клине монахиња Матрона и две искушенице самују, славе Бога јединога и тугују са Србима, који су заувек напустили своја огњишта

Пише: Душан Марић

 Данас сам, као члан делегације Општине Велика Плана, посетио православни манастир Будисавци, недалеко од Клине, где смо монахињама уручили скромну хуманитарну помоћ у јестивом уљу, шећеру и рибљим конзервама. Дар Општине и привредника из Велике Плане Радована Димића.

Човека који ускоро почиње изградњу цркве у Великој Плани а који је у град на Великој Морави доселио управо са Косова и Метохије, из Новог Брда, некадашњег највећег индустријског центра и најбогатијег града средњовековне српске државе.

Са мном у делегацији су свештеници Радомир Јанковић, председник Црквене општине Велика Плана и Харитон Јоцић. Њих двојица служе у плањанској градској Цркви светих апостола Вартоломеја и Варнаве. Иначе, Харитон је родом баш из Метохије.

Манастир Будисавци је један од најугроженијих српских манастира на привремено окупираном Косову и Метохији. Светињу која се налази 15 километара од Клине први пут сам посетио у септембру 2016. године, заједно са својим пријатељем Момчилом Златковићем, који је одавде родом и његовом супругом Надеждом, родом из оближње Пећи.

Нажалост, мој драги Момчило, вечни борац за правду и велики заљубљеник у своју Метохију, више није са нама. Убила га је туга за кћерком Иреном, која је страдала у саобраћајној несрећи.

У манастиру Будисавци, који се налази у истоименом селу, петнаест километара источно од Пећи, затекли смо монахињу Матрону и две искушенице. Све три под теретом поодмаклих година.  Живе од хуманитарне помоћи, 12 кокошака, пет морки и неколико паунова.

Самују, славе Бога јединога и – тугују. Тугују за Момчилом и хиљадама других Срба који су заувек отишли из простране Метохије. У бели свет. Да се никад не врате. Неко милом у потрази за бољим животом, а већина силом. Бежећи од терора албанских екстремиста. У великом проценту некадашњих Срба и православаца, који су прво изгубили свој народ и веру, а затим и образ.

Манастир Будисавци потиче из четрнаестог века. Није познато ко га је подигао али се зна да га је 1568. године обновио патријарх Макарије Соколовић. Иконе у манастиру су скоро потпуно уништене.

Око манастира нема ограде, а штите га намотаји бодљикаве жице. Испред улаза контејнер са албанским полицајцем. Љубазно тражи документа и записује наша имена. То му је посао.

После окупације КиМ од стране НАТО монах овог манастира Стефан Пурић је киднапован и убијен.

Светиња мало живне једино на Преобрежење, манастирску славу, када се окупи по неколико десетина верника. А некада је на ледини око манастира знало да се окупи и две хиљаде Срба.

Пусто српско коме допануло, тужно српско коме остануло.

Након драгог тужног сусрета са осиротелом светињом, која самује испод моћних врхова Проклетија, које се беле од снежног покривача, настављамо пут према Пећи. У сусрет Пећкој патријаршији и Високим Дечанима.

Али успут скрећемо, да обиђемо и Ђураковац. У Ђураковцу православна црква запуштена, на џамији застава Албаније и такозване Републике Косово. У Витомирици, једном од највећих метохијских села,  некадашњем црногорском „бастиону“, који су звали и мала Москва, више нема ни једног Црногорца. Џаба  је Ђукановић Тачију признао независност.

У пролазу кроз Добрушу, где већину чине Бошњаци, најновија измишљена нација на Балкану, запажам да су улице добили Изетбеговићеви „златни љиљани“ и сарајевски писац Ћамил Сијарић.  Муслимански борци у последњем рату су били далеко од златних, починили су масовне ратне злочине над српским цивилним становништвом, посебно у Сарајеву и Подрињу али сам се Сијарићевом имену обрадовао.

Велики књижевник, рођени Црногорац, који је живео у Сарајеву.  Објавио је десетак добрих књига. Углавном приповедака. Али написао је и једну од најлепших српских љубавних и антиратних песама.  У њој се говори о двадесет осам младића који су погинули на неком ратишту.  На инсистирање знатижељних сапутница, рецитујем последње стихове.

„А на Калемегданима и Невским Проспектима,

на Јужним Булеварима и кејовима растанка,

на Цвјетним Трговима и
Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,
чекале су Ане, Зоје, Жанет.
Чекале су да се врате војници.
Ако се не врате, своја бијела негрљена рамена даће дјечацима.
Нису се вратили.
Преко њихових стрељаних очију прешли су тенкови.
Преко њихових стрељаних очију.
Преко њихових недопјеваних марсељеза.
Преко њихових изрешетаних илузија.
Сад би били очеви.
Сад их више нема.
На зборном мјесту љубави сад чекају као гробови.
Мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети…“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.