Одлазак великог добротвора српског народа и Цркве

Отишао је Мићо Милојевић, један од најпознатијих Срба прве генерације избеглица после Другог светског рата. Као дете преживео је усташки геноцид, а рано је прозрео и комунистичке обмане. Из ничега је створио много и постао Србин кога познају широм Аустралије. Највеће богаство које оставља нису имања, хотели и фарме, већ супруга Даринка, кћерка Мица и унуци који су били и остали његов понос

(Мићо Милојевић, Чемерница, 6. мај 1928. – Кренбурн, 7. јуни 2020.)

Свако ко на овај свет дође, једном мора отићи и на поновни сусрет са Ствараоцем. Неко пре, неко касније, без обзира какав се као човек показао, био вредан и добар или не. Вернима, који су негде поред родитељског огњишта понели наук о томе шта значе традиционалне вредности српског народа, да се ваља помучити како би иза себе оставили траг достојан човека, живот је задовољство чак и кад је необично тежак. Зато што из највеће муке, као по правилу, настају бесмртна дела. Божјим промислом, дакако!

Сада већ давне 1928. године, на дан великог празника Светог Великомученика Георгија, 6. маја, рођен је дечак за кога је само Господ знао шта га чека као првог сина и најстарије дете Јанка и Милке Милојевић. Дадоше му име Мићо. Рођен је у Чемерници, на мученичком Кордуну, у сиромашној породици која се борила за суви опстанак, а чињеница да је рођен као Србин постаће у годинама и деценијама које су уследиле терет који га је често притискао чак до саме границе живота и смрти, али терет који је са поносом носио до свог последњег дана. Или, као што духовито примети честити повратник у српство: „Да је лако Србин бити, сви би се отимали да буду Срби! Али управо зато што је тешко, не треба много памети да се закључи и да је – узвишено!“

За ретке који не знају, Кордун је део бивше Војне крајине, историјско-географска регија смештена уз реку Корану, између масива Мале и Велике Капеле са једне и Петрове горе са друге старне. Предиван крај несумњивих природних лепота, прошаран као бисер чистим водама, пространим шумама, бајковитим пропланцима, древним утврдама по којима је и добио име још у време турске најезде. Народ вредан и трпељив, у мирна времена борио се са свакојаким недаћама и никад се не би жалио на оно што стиже са неба да није као најтежа казна и вечни изазов стигло зло са земље. И без обзира на све страхоте вековних судара са турским освајачима, бруталности чији је симбол набијање живог човека на колац, никад Кордун није упамтио веће злочине и већа страдања до Другог светског рата и страховладе најгорег од свих режима виђених не само у 20. веку. Усташе!

Мићо је управо због места где је рођен и чињенице да је православни Србин, већ на самом почетку рата 1941. године научио на најмучнији начин лекцију живота која му остаје пратиља до последњег његовог дана. Да би човек научио да гледа смрти у очи и настави да се бори за живот никад не посустајући, мора да буде направљен од посебног материјала. Онима који знају шта то значи, довољно је рећи – крајишка крв! Уместо да посустане, да се преда, или као многи други да не престане кукати над судбином која га је снашла, Мићо Милојевић носио је у себи успомену на дан када је заједно са оцем успео да избегне мученички крај у једном од најпознатијих покоља који су усташе организовале током Другог светског рата, онај у центру Глине, у тамошњој православној цркви; цео живот носио је у себи бол при помену деде који је у тој истој цркви остао заклан, успомену на баку коју су усташе заклале испред куће, поред пута док је чувала краву, тетку коју је иста судбина снашла поред пласта сена…

Имао је тек 12 година када су га усташе с оцем позвале на испитивање у селу Табориште одакле му је била мајка. Дечака су одвојили од оца, одвели га у подрум, скинули ципелице и тукли по табанима тражећи да каже где његов ујак крије пиштољ. Ни сам није знао како су их пустили, јер је управо у Таборишту 200 српске деце завршило под усташким ножем тих дана. Никад није заборавио кад га је као дечака усташа покушавао убити гађајући га пушком, забављајући себе и своје другове, на начин који јасније од било какве психијатријске дијагнозе говори о каквим се злотворима радило. Носио је бол и никад није заборавио, али уместо клонућа претворио је драгоцену енергију у стваралаштво. Преко ноћи сазрео, крај рата дочекао је као осведочени борац против усташке власти и НДХ као највеће накараде од државе икад виђене, победник над неправдом и понижењем. И тек што је помислио да је најмрачнија страница историје Кордуна и српског народа Крајине завршена, наступило је ново разочарање. Комунистичка власт, без обзира како се представљала, дугорочно је водила политику према Србима подједнако убитачну оној усташкој. Убитачну, само често вешто прикривену!

Док је већина Срба, срећна што је преживела геноцид и невиђене страхоте, била задовољна и нестанком бруталне власти, Мићо је био међу реткима способан да види даље, иако није био на брду власти и моћи. Нову неправду упамтио је као јасан знак да нема право да се нада бољим временима. Када је као млади радник на вађењу песка био много успешнији од других и требао поштено да прими зарађено, отели су му део зараде уз срамно објашњење да би тако могао да се обогати. Бистром младићу, већ прекаљеном борцу, није требало двапут поновити! Одмах је одлучио да мења и окружење, и посао. Одлази у Загреб, завршава фотографски курс и почиње се бавити фотографским занатом.

И како то обично бива, срећа прати храбре и одлучне, Бог је милостив према онима који његову милост заслуже. На једном од фоторепортерских задатака у некој од загребачких болница, угледао је младу девојку, првог студента медицине из Плашког после Другог светског рата и једну од најлепших девојака Плашчанске долине свих времена. Звала се Даринка Грба, кћерка познатог и омиљеног млинара Лазе кога су усташе убиле почетком рата заједно са Светим владиком САВОМ (Трлајићем). Време ће показати да ће их судбина и порекло, надасве осећања, држати гвозденим везама заједно пуних 70 година!

Одлучио је да из гротла комунистичких обмана и лажи бежи у слободу. Ризикујући живот, прешао је југословенску границу и обрео се у Италији где ће у логору код Болоње провести седам месеци. Отуда је стигао у Аустралију, иако је и сам, као и остале избеглице, намеравао да срећу потражи у Америци. На најмањи континент стигао је наоружан оним што је једино носио са собом: своју младост, снагу воље, жељу за стварањем и такмичењем у поштенијим условима, природну интелигенцију и прекаљеност у борби за голи опстанак. Почео је од ничега, досегао висине о којима није могао ни да сања. Често је знао рећи да је првих десет година било десет година пакла. Радио је у фабрикама и истовремено куповао помало земље, заједно са супругом Даринком која је као и он коју годину раније, преко планинских врхова на граници са Италијом, боравка у логору Еболи, стигла за њим на сам „крај света“.

Свако са собом носи успомене као последицу живота који пише понекад чудесне редове никад написаног романа. А живот Миће Милојевића је заиста био роман. Живот као чудо! Уз много страница мука са границе физичког опстанка, трагедија и тешких изазова, било је и весеља, шале па и анегдота. Таква је, на пример прича како је купио још 60-тих година прошлог века свој први луксузни ауто, најомиљенијег – шевролета! Прича каже да је на једној од парцела фарме од које је живела цела породица, засејао краставце, али због прилично необјашњивих околности, касније управо ту парцелу запоставио па је на њој букнула висока трава. Ударише те године тешки мразеви и на пијацама настаде несташица краставаца. Мићо је не једном погледавао ону своју жалосну, запостављену парцелу и онако, ношен више знатижељом неголи каквом надом, крене да погледа има ли што у високој трави. Како је рукама кренуо да разгрће имао је шта и да види! Огромне, здраве краставце које је управо трава сачувала фаталног смрзавања. Потпуно неочекивано, камиони које је из Кренбурна слао на Викторија маркет у Мелбурну, били су натоварени у том тренутку најтраженијом робом коју није имао нико осим Миће Милојевића. Зарађеним новцем купио је чувени „шевролет – импалу“ који га је служио дуго година и од којег се никад није растао, чак и кад више није био у возном стању.

Иза човека остаје само мало праха од кога је и настао. Иза оног који се „имао рашта и родити“ остаје дело. Иза Миће Милојевића остаје довољно да се памти и вековима; сва овоземаљска блага, земља и фарме које је куповао, подизао и уређивао, велики градитељски подухвати којих се није плашио, напокон милионски посао са хотелима, ништа не би вредело и све би било подложно чак и брзом пропадању да није највеће вредности која остаје као сведок сврхе постојања и овоземаљског пута Миће Милојевића. То је пре свега његова одана супруга Даринка која је од дана када су се срели па до његовог последњег овоземаљског даха била његов највернији сарадник и најсигурнија подршка; његова јединица Мица, очев понос и узданица, његови унуци Ендрју, Марко и Кејт који су од најранијег детињства научили да је вредан рад, уз личну скромност и поштење једини прави пут решавања свих невоља, прави одговор на изазове који свакога чекају. Напокон, имао је Мићо и много разлога да буде поносан и срећан што му је зет постао управо Xон Фининг, човек уз чију је ширину погледа на живот, ретко здраву животну филозофију и поштовање које је стекао према родитељима своје супруге, породица реалне наслеђене разлике схватала као богатство а не проблем. Тако су Мићини унуци научили српски језик а о српској историји знају вероватно више и од многе деце рођене у Србији. Не једном су одлазили у постојбину својих предака, обилазили прадедовску земљу и крајеве.

Име Миће Милојевића остаје вечно забележено у српским националним организацијама, удружењима и надасве Српској цркви. Помагао је много, често много више него што се знало, од Карлтона преко Гринзбороа до манастира Нови Каленић у Канбери, али највише црквеној заједници окупљеној око храма „Светог краља Стефана Дечанског“ у Карум Даунсу код Френкстона где је подигнут и меморијални центар „Дража Михаиловић“, у чијој је градњи Мићо учествовао од самог почетка, не једини али први. У време неправедно осмишљеног распада Југославије био је у првим редовима свих српских демонстрација, уважени члан Борачке организације.

Чак и они међи његовим најострашћенијим критичарима, а сваки иоле вредан Србин мора имати такве јер иначе као да не би знао колико вреди, морају му признати да је био борац, стваралац и – визионар! И још нешто – невиђени стратег! Ако човек неминовно пролази кроз животна раскршћа на којима га среће избор, много странпутица и само један прави пут, Мићо Милојевић је показао да има тако редак осећај који га је непогрешиво водио управо ка том једином правом путу. Једном кад је одлучио, више га ништа није могло са тог пута скренути. Као дете избегао је да заврши у гротлу усташког геноцида, али страхоте које је преживео у раним годинама живота уместо да га поколебају и ослабе, учиниле су га јачим, несавладивим. У шали је знао рећи да је по среди „квалитетан материјал“ од којег је направљен.

Мићо Милојевић одлази са овога света, верујемо на много боље место, али иза себе оставља своје животно дело и снажну поуку за све жељне да нешто важно и вредно науче. Био је супруг, отац и деда, био је Србин одан свом народу и православној Цркви, спреман да ризикује све па и сам живот зарад виших циљева. Да, срећа прати храбре, једна је од поука које остају иза њега. И, наравно, улица у Кренбурну која носи његово презиме.

Нека му милостиви Господ опрости све грехе, многи од Срба који су га дуго знали нису му опраштали успех. Такав смо народ, а ипак једини коме је Мићо припадао свом својом душом, једини кога је волео и коме је био одан до краја.

Вјечнаја памјат!

Насловна фотографија: Мићо Милојевић пре него што нас је напустио и са венчања ћерке Мице

Текст: Слободан Грба/Српски глас