Мојковачку битку преломио јуриш Дробњака

Пише: Душан Марић

Сретење и обележавање дана државности Србије прилика су, али и обавеза, да се Срби сете свих оних који су се жртвовали да би Србија постојала као слободна држава. Међу онима који су своје знање, чојство и јунаштво уградили у темеље српске државности, истакнуто место припада и Црногорцима, учесницима легендарне битке на Мојковцу.

На Бадњи дан и Божић навршило се 105 година од Мојковачке битке, једне од најпознатијих битака коју је српски народ водио у Првом светском рату и коју Црногорци, с правом, сматрају за највећи војнички подвиг у својој историји. У бици која се водила на Бадњи дан и Божић 2016. године војска Краљевине Црне Горе зауставила је офанзиву аустро-угарске војске, чији је циљ био да пресече одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру и Јадранском мору и уништи је или присили на предају.

У напад на Мојковац Аустроугари су послали 20.000 војника под командом генерала Рајнера, наоружаних са модерним пушкама „маузеркама“, 45 топова, стотинама митраљеза и неограниченом количином граната и муниције. Испред себе су имали око 6.500 Црногораца из Санџачке дивизије, под командом сердара Јанка Вукотића, распоређених у осам батаљона.

Стање у црногорској војсци било је тешко. Војницу су били слабо обучени, промрзли и гладни. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Носили су пушке „московке“, од којих је већина била без бајонета. Имали су десетак топова, са укупно 105 граната, 39 митраљеза и 200 до 400 метака по војнику.

Швабе су напале на Бадњи дан. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви, нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су прелазили из руку у руке, до два сата поподне кад надмоћније Швабе заузимају Бојину њиву и Улошевину.

Међутим, Развршје, стратешки најважнија тачка за продор према Мојковцу, остало је под контролом Колашинске бригаде. Храбром држању сердара Вукотића и његових војника допринео је и телеграм који је стигао из команде српске војске, а који је више наличио на вапај:

„Ако задржите Швабе на Мојковцу 24 сата, одужили сте се српству. Ако не све је пропало“.

То вече у Колашину сердар Вукотић и његов штаб обележавају Бадње вече. Сердаров рођак Ђорђе Вукотић држи здравицу, која је величанствени доказ љубави јуначких црногорских племена према свом српском роду и Србији.

-Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу.

Вукотић те ноћи одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем доноси одлуку да се изврши контранапад. На Божић ујутро, под окриљем јутарње магле, Ускочки батаљон улази у шуму код Гилонога, где се у дубоком снегу судара са Швабама, које су такође кренуле у напад. Развила се жестока битка, у којој су „ускоци“ одбили све нападе надмоћнијег непријатеља.

Истовремено, пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде, којом је командовао Милош Меденица, крећу у силовити напад на Бојину њиву. Како Швабе, које су испред ровова поставиле три реда бодљикаве жице, одолевају Вукотић у напад шаље Први и Трећи регрутни батаљон. Регрути, све младићи млађи од 21 годину, два пута јуришају али их митраљеска ватра зауставља на бодљикавој жици.

Црногорци у борбу уводе последњу резерву, Дробњачки батаљон. Дробњаци у јуришу заузимају први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. У другом јуришу, око подне, упадају у оба реда ровова и, после борбе прса у прса, присиљавају Швабе на повлачење. Истовремено, Ровчани су заузели Голу косу, која се од Развршја спушта ка Бојиној њиви.

Након три сата затишја, Рајнер у борбу уводи 205. бригаду, своју последњу резерву, која уз снажну топовску паљбу креће у напад. Борба је трајала све до мрака, али су јуначки горштаци одолели. Швабама није помогло ни то што је један од њихових јуриша, са исуканим мачем у рукама, предводио лично генерал Рајнер.

О жестини битке сведочи податак да је у Колашинској бригади погинуло чак седам барјактара. Црногорци су на положајима остали до 21. jануара, кад им је стигло наређење да се “разиђу кућама“. Црногорска влада и краљ Никола, који је драматичне догађаје пратио из иностранства, донели су одлуку да десеткована војска престане са отпором.

Изморена српска војска се већ налазила на албанској обали и, свакодневно се опраштајући од хиљада оних који су умирали од глади и исцрпљености, чекала да се бездушни савезници Французи и Енглези смилују и пошаљу бродове који ће их евакуисати на Крф.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.