Козара се огрну црнином!
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Сјећање 97-годишњег Илије Брадарића из Сакрамента у Калифорнији на злогласни логор Јасеновац (1)
Када се осврнем на овај скоро ”орлов вијек”, опет могу казати да сам имао лијеп живот, и а сам спознао истину коју изрече највећи међу Србива, Његош: ”Чашу меда још нико не попи, да је чашом жући не загорча.”
Пише: Небојша Тошић
Када у Сакраменту, Сан Франциску, Окланду, ма у читавој Беј Ерији, споменеш чика Илију, или уобичајеније „нашег чика Илију“, подразумијева се да се то односи на Илију Брадарића, легенду међу нашим старим и новим емигрантима и избјеглицама.
Па чиме је то, наш добри чика Илија, заслужио да га тако радосно својатају сви који су барем једном имали прилику да га сретну. Ја бих рекао, својом добротом (а богами и помагањем гдје треба и коме треба). Посјетио сам га, не тако давно, (док још бијаше у снази) у његовом дому у Гранит Беју (Гранитни залив), у елегантној и господској четврти код Сакрамента, недалеко од језера Фолсом.
– Ко живи у Гранит Беју требало би да има и гранитно срце, а у тебе срце голубије, питомо и добро – говорим док се смјештамо у његовом пријатном дневном боравку.
– Ех, срце, ко срце. Свашта издржи па се и умори. Када се осврнем на ових мојих деведесет седам година, на овај скоро „орлов вијек“, опет могу казати да сам имао лијеп живот и да сам спознао истину коју изрече највећи међу Србима, Његош: „Чашу меда још нико не попи, да је чашом жучи не загорча.“ .
Тета Ана, његова дивна супруга (а оно „тета Ана“ неизоставно долази уз „чика Илија“), спрема нам кафу. Млађи унук Богдан износи умјетнички сложену мезу. Пред нама је и ракија од крушке. Што ли се то ја осјећам као код куће?
– Е мој младићу – тако се редовно обраћам чика Илији – ето те ко дечко!
– Шали се ти само, а видјећу тебе кад загазиш у 97-му – смије се чика Илија.
У једном углу, на дохват руке гомила новина, писама, докумената, књига. Годинама је претплаћен на многе новине, али у срцу су му Американски Србобран, Слобода и Глас Канадских Срба, а Православље на врху. – Од сада ”отварај” Портал Тамо далеко, па ћеш и тамо читати што ти душа пожели – кажем му ја.
– Е, душа. Душа одмора тражи. Ето и синоћ сам снивао ону мутну воду и како се око јаме силан свијет тиска да се напије, а не смије јер је вода отровна. Па се пробудим, ко зна које је доба ноћи или праскозорја, али пробуде се и сјећања на смутна времена и на зло доба.
– Да ли се то, код тебе, сан претвара у јаву? – шалим се са чика Илијом.
– Не, напротив, јава се претвара у сан. Па шта то, осим сјећања, преостаје људима који су се провлачили између чекића и наковња, којима је тренутак одлучивао о животу и смрти. Знадеш ли ти да се често сјетим Лазе Костића и његове пјесме „Међу јавом и мед‘ сном“:
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
-А има још један, исто тако значајан Србин, Лазо М. Костић. За њега, на несрећу, младе генерације Титове Југославије, никада нису чуле. А то је била срећа за комунистички режим. Да су дозволили да се слободно продају његова дјела, не би тако дуго свеколико српство Нове Југославије држали слијепим код очију. Не памтим баш добро, али отвори ту књигу десно на полици. То је студија доктора Костића „Ћирилица и Српство“. Ту је још неколико његових књига – „наређује“ ми чика Илија. Отварам је и читам. Вриједи да и ви, драги читаоци, сазнате за овај кратак, али јединствен упут. Па у књизи Лaзо М. Костић каже: „Ћирилица и Српство су сијамски близанци, који самостално, један без другога, не могу да опстану. Ћирилица је симбол Српства. Ја сматрам да ко год од нас пише латиницом чини смртни грех према Српству или даје доказа да га се одриче.“
– Мој младићу – кажем чика Илији – ова књига је сада моја!
– Наравно. И намјеравао сам да ти је дам и још ових неколико Костићевих књига – спремно ће чика Илија.
– Прије него што потпуно „опљачкам“ твоју библиотеку, а видим да је позамашна, дедер ти нама, кажи мало детаљније о твојим животним путевима. Девет деценија, па још седам година по врху, није шала. Немој ме сада изневјерит када већ глумим новинара него казуј да сви знамо и да учимо.
-Ја сам из села Слабиња, недалеко од Хрватске Костајнице, са лијеве стране ријеке Уне То је било велико српско село и десетак хрватских породица. Као дјечарац, 1941. године био сам у Београду код фамилије. Када су избиле несретне 27. мартовске демонстрације, тачније, када је тиме потписана смртна пресуда Србији и Србима, гледао сам тај силни свијет који се улицама ваља и узвикује пароле: „Боље рат, него пакт…“ И онда је Хитлер разорио Београд, а ја преживих то страховито бомбардовање. Још једаред сам, послије рата, присуствовао великим демонстрацијама, када су нас водили из школа и одасвуда да вичемо „Трст је наш!“ Данас се горко осмијехујем на то.
-У село се вратих 1941. године. Зло се већ надвило над свим што је српско. Већ те прве године полома дођоше Хрвати из села Бачин и отјераше у затвор нашег комшију Јову Бизу и његовог сина. Прогутала их је ноћ. Биле су то прве жртве од 550 Слабињана који настрадаше током рата. Већ 1942. године крваво коло се вило и око нашег села. Слушали смо како усташе и Хрвати кољу све што им допадне шака, па у мају мјесецу, ми млађи пребјегосмо преко Уне у Босну. Оне старије који остадоше, зликовци позатвараше, па тако и моја мајка Љуба, отац Јово, ујак и тетак допадоше ропства. Једина њихова кривица бијаше што су Срби. У тој маси ухапшених настрада и моја бака, 80-годишња непокретна старица. Брутално су је бацили на камион и одвезли. У смрт.
-Ми који се докопасмо Босне, надајући се каквом-таквом спасењу, тек тамо настрадасмо. Побјегосмо пред усташама на Козару, а ту планину опаса трострука гуја: Нијемци, усташе и домобрани. Поубијаше огроман број људи, жена и дјеце, а Козара се заувијек огрну црнином. И Њемци, и усташе, и домобрани показаше животињску мржњу. Међу Њемцима и Хрватима у клању недужног народа није било разлике. А нису ни бирали. Клали су и убијали и жене, и дјецу, и старе, и младе. Огромну већину нас заробише и потјераше попут стоке пут Јасеновца. Оне старије који су посустајали, убијали су као псе на наше очи. Усправљени марширали смо према пољанама смрти за које смо већ знали да постоје. Јасеновац је чекао на нас.
-Јасеновац је питоми градић, али Јасеновац бијаше систем мучилишта на великом простору и један од три најстрашнија концлогора на свијету. Јасеновац је и ријеч која увијек, у посљедњих 83 године, од како је у августу 1941, основан, леди крв у нама ријетким преживјелим логорашима, у члановима наших породица, у свима који су трагично везани за његово постојање. И чуди ме и боли ме што је 700 хиљада ту настрадалих, сакривано комунистичким затирањем истине. Истина, причало се о Јасеновцу, судило се усташким сотонама, али полако се гушила јавна ријеч о томе. Готово читав српски народ Босне и Херцеговине, готово читава Србија до које су Савом доплутавали лешеви Срба, знали су за Јасеновац, али то је комунистичка власт веома вјешто „гурала под тепих“. Тек данас смо дочекали да пуна истина о Јасеновцу коначно освијетли тамни симбол хрватске срамоте коју Хрвати никада неће моћи да саперу са свога образа.
-Имао сам 14 година када су се жичане капије Јасеновца затвориле за мном. Усташе су уиграно раздвајале мушкарце од жена и дјеце, старе од младих, оне који су одређени за клање одмах, од оних који ће на ред доћи касније, али свакако смрт избјећи неће. Био сам мали растом, неухрањен, па су ме са тетком и њеном дјецом затворили у „женски логор“. У близини, бијаше дубока и пространа јама са затрованом водом. Ту смо долазили, јер другог мјеста није било, да пијемо и да се перемо. Нисмо имали избора. Знали смо да су многи од те воде поумирали, али морало се пити. То је та мутна вода коју често сањам. Умирало се и од хране. Свако јутро долазила су у наш дио логора коњска кола прљава од крви, гноја и ко зна још какве нечисти. У њима су нам довозила „дневно сљедовање“, некакав пљесњиви хљеб који се развлачио под прстима, заударао… али глад није питала. Када би истоварили то што се звала храна, онда смо ми у та иста кола утоварали оне који су преко ноћи поумирали и тек онда смо могли да једемо.
Насловна фотогрфија: Усташе одводе српске жене и децу у злогласни логор Јасеновац
