Јасеновачки девети круг пакла!
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Сјећање 97-годишњег Илије Брадарића из Сакрамента у Калифорнији на злогласни логор Јасеновац (2)
Да, ми смо били робови у правом смислу ријечи. Могли су нас убијати када им се прохтије, а то су и радили- сјећа се Илија Брадарић.
Пише: Небојша Тошић
-Сваког дана су поред нас проводили мушкарце на рад. Многи бијаху из нашег села. Немоћни да нам помогну, али настојали су да бар нечим олакшају наше муке. Сјећам се како је комшија Душан Драговић звао своју супругу да би јој добацио, преко бодљикљве жице комад проје, његово дневно сљедовње, да нахрани маленог сина…Још је много таквих примјера било. А жене су стрепиле да ли ће, сутрадан, у колони мушкараца, видјети мужа, или брата, или оца. Многих није било. Жене су довикивале њихова имена, а мушки су само обарали погледе. Они који се не одазову – њих нема. Или су спаљени, или су преклани у Доњој Градини и бачени у Саву.
-Били смо у деветом кругу пакла. Слушали смо о томе како у мушком дијелу логора масовно убијају логораше. Језиве приче које су нам ледиле крв у жилама и које се ријечима не дају описати. А ни ми нисмо избјегли помор. Сви бијасмо болесни од затроване хране и затроване воде. Сваки дан је по неко умирао. Бијасмо остављени и заборављени, препуштени судбини од које нас само смрт или чудо могу спасити. Али чуда су давно престала да се догађају. Ипак!?
Отровом убијале и католичке часне сестре
– Једног дана међу нас бану група католичких часних сестара. У црним мантијама, беспрекорно бијелих марама испод црних покривала, насмијане и пуне хришчанске љубави, дођоше да нам „пруже утјеху“. Изгледало нам је да се догодило чудо, да су се милосрдни анђели међу нас спустили. Рекоше, те Степинчеве часне сестре, цвијет хрватске милости, да су донијеле лијек за наше болести. Мајке пуне бриге и пуне повјерења према спаситељкама, приносиле су своју новорођенчад и посве малу дјецу да прво њима часне удијеле лијек. Давали су им неку течност са кашичицама, крстећи се и све вријеме говорећи о „божијој милости“. Потом на ред дођоше старија дјеца, па ми мало одраслији, а на крају жене. Тога момента међу нама је владала срећа. Избављење је било на дјелу. Било је довољно течности у брижљиво затвореним флашама. Ниједна кап не може отићи мимо отворених уста. Када завршише своју „свету мисију“ католичке часне сестре одлепршаше, попут црних лабудица. Насмијане, раздрагане, чак и озарене због добро обављеног племенитог посла. Са њихових лица зрачила је срећа…
– Ноћ је полагано освајала. Дјеца у мајчинским скутима су мировала. „Лијек дјелује“, осмјехивале су се мајке. Дјеца су, потом, бивала све мирнија и мирнија док су тама и ужас плавили несретне родитељке. Мали анђели гасили су се, у наручју својих мајки, нечујно попут звијезда. Зора, лагано освићући, откривала је беживотна тјелашца невиних мученика. Онда, у свануће, мало старија дјеца, она што су још јуче трчкарала кроз логор, почеше да малаксавају. Крв из њих лину и напријед, и назад, и на уста. Старији, отпорнији, дођоше „на ред“ касније. Читав отровани „женски логор“ пливао је у болу и крви.
– У оним таљигама са пљесњивим хљебом, које стигоше касније тога јутра, није било мјеста да све мртве одједном одвезу. Ипак до поднева, уз помоћ мушких логораша, наш логор бијаше „очишћен“. Степинчеве сатанске католичке тровачице добро су одрадиле ”свој посао”. И данас се питам у каквим је то лабораторијама справљан тај подмукли отров. И данас осјећам посљедице тога тровања.
– Једног дана усташе наредише да се пријаве они који би да раде на сеоским имањима, јер у логору „нема више мјеста“. Не, нису се они уморили од клања, али им је требало робље које ће радити све шта треба на хрватским сеоским имањима. Група из мога краја и ја са њима, пријавимо се да идемо. Помирени са судбином која нам и тако није била наклоњена, запутили смо се у непознато. Знали смо само да нам ваља пјешачити.
Мучилиште у логору Новска
– Увече, када смо излазили кроз главну капију, усташе су нас, старију дјецу и мушкарце који су нам се придружили из мушког логора, раздвајале од жена. Правили су двије колоне. Када дођох на ред један усташа хтједе да ме врати назад. Тада се умијеша моја комшиница, дјевојка Драгиња Гачић, говорећи усташи да ме пусти јер ћу свакако умријети, „онако ситан и слаб“. Док су они расправљали ја сам продужио са осталима. Јасеновац је остао иза нас, а пред нама су били исти јади. Истина је да су усташе распоређивале затворенике по околним логорима, јер Јасеновац је био „систем логора“. Да, ми смо били робови у правом смислу ријечи. Могли су нас убијати када им се прохтије, а то су и радили.
– Пјешке смо ишли из логора у Јасеновцу у логор у Новској. Када смо тјерани кроз град, огромна гомила Хрвата из Новске наслађивала се нашим јадом. Пријетили су нам, викали, а сви, и мушкарци и жене, окретали су главу држећи се за нос. Тиме су показивали да не могу да поднесу страховити смрад који је избијао из наше неопране гомиле, а уједно показивали и свој презир према нама што смо Срби.
– Логор у Новској била је једна велика циглана која није радила. Ту су нас свакодневно тукли и мучили, а с посебним уживањем тукли су жене и старије људе. Међу нама је било и трудница које су се порађале на тавану неке штале. Мислим да су се усташе најрађе изживљавале баш над тим трудним женама и новорођенчадима…
– А моја мајка? Шта се с њом догађало? Када су их Хрвати усташе похватали, повели су их у логор у Стару Градишку. Огромна колона намучених жена и мушкараца тјерана је прашњавим путем. У једном тренутку наишао је камион. Усташа који га је возио, дао је пуни гас да би дигао велику прашину и на тај начин загорчао и онако тешко кретање колоне. Када је непрозирни облак прашине пао по колони моја мајка искористи ту изненадну прилику за бијег и сакри се у неке кукурузе поред пута. Када се сужњи удаљише онда се извуче из кукурузишта и врати у Слабињу. Тамо је живјела моја тетка удата за доброг и поштеног Хрвата Станка Јурицу, као и једна моја сестра од тетке, удата за Хрвата Андрију Јукића. У њиховим кућама су се склањали сви који су неким чудом успјели да преживе или да се врате из Њемачке гдје су их Њемци одводили на рад. Ето, та моја родбина, Хрвати, они су их хранили. И ја сам, одмах по бијегу из логора у Новској, отишао код њих. Да, било је и добрих Хрвата, али да их је било више, више Срба би остало живо.
Мајка ме спасила из логора Новска
– А како сам побјегао из логора у Новској? Ех, мајка! Не каже се џаба да је највећа љубав на свијету она мајчинска. Након што је побјегла из колоне смрти и вратила се у Слабиње, на све стране се распитивала за мене. Помоћу родбине и комшија сазнала је да сам у логору у Новској. Правила је планове како да ме избави. Најједноставније је било, мислила је она, да ми купи ново одијело и некако га достави у логор. И домислила се. Она ће, са нашим зетом Андријом Јукићем, пошто у Новској бијаше радни логор, доћи да изаберу неког Србина да им помаже у сеоским пословима. Ту су, иначе, Хрвати сељаци долазили и изабирали логораше да им помажу, па се у логор могло улазити без велике контроле. Тако се једно јутро појавише њих двоје. Нађоше ме запуштеног, прљавог, изгладњелог. На мени се распадала одјећа у којој сам заробљен. Био сам страховито обрадован и узрујан, а нисам смио показивати никакву радост. Мајка ми је донијела чисту пресвлаку, кошуљу, панталоне и сако. Повукао сам се у један ћошак, мало се умио и дотјерао. Чиста пресвлака, послије толико мјесеци муке, изгледала ми је чудно. И ново одијело је било чудно и нестварно. Прње добро сакрих. Обузе ме стрепња и страх када са мајком и нашим зетом кренух према капији. Пред нама бијаше слобода или поновни логор, овај пут за сво троје.
– Док смо прилазили капији усташе нису обраћале пажњу на „младог Хрвата“. Ипак, претрнух када нас зауставише. Упиташе зета јесмо ли нашли неког Србина за испомоћ. Он се нашали и рече: „Док ово нејачи још мало порасте неће нам требати нико“. Укочен од страха, окренух се на другу страну, као да гледам по логору. Чујем како зет говори да „нашег Антишу прво треба оженити“. Усташе се насмијаше, ја сагох главу као од срама и убрзо логорска капија остаде иза нас. У Новској се без проблема смјестисмо у воз за Хрватску Дубицу. Ипак сам се неколико пута склањао у заход, када би наилазила усташка патрола.
За гроб оца се не зна
-За гроб мога оца се не зна. Како је убијен може се само наслутити. Има данас један велики човјек, Јеврејин из Израела, зове се Гидеон Грајф, он је написао књигу са прецизним насловом који гласи ”Јасеновац Аушвиц Балкана”. Читао сам у новинама о њој. Он је утврдио да је у систему тих хрватских усташких логора било 54 начина убијања. Барем знамо да је и мој отац брутално убијен на један од та 54 начина које је само сатана могао да измисли. Послије смо се распитивали за мога оца као и за толике друге. Неки који су имали срећу да се извуку из пакла казивали су нам да је посљедњи пут виђен у Старој Градишки, а да га у Јасеновцу нико видио није.
Насловна фотографија: У служби зверстава усташа у Јасеновцу биле су и часне сестре
