Српско благо скривено у предграђу Стразбура
Пише: Здравко Елез
У Нидерхаусбергену, месташцу у предграђу Стразбура на североистоку Француске налази се право српско благо у бункеру, скривено далеко од очију јавности. Реч је о капели посвећеној Светом Сави, утемељивачу Српске православне цркве и великом српском просветитељу.
Капелу су насликали српски затвореници сликари Павле Васић и Станислав Беложански, које су нацисти довели у логор-тврђаву Форт Кронпринц 1944. године. Ово
уметничко дело украшава једно од позоришта у овој тврђави, а настало је између 22. марта и 11. априла 1944. године.
Капела Светог Саве у тадашњим нехуманим условима представљена је 13. априла 1944. године. Скормну свечаност увеличао је хор српских заробљеника, предвођен професором Петром Бингулцем, бившим оснивачем Академије музике из Београда, уз присуство једног српског генерала из суседног логора и немачког пуковника.
Ко су аутори овог вредног уметничког дела, које представља и место сећања српских заточеника на последњи светски рат, сведочанство о вери и тежњи ка слободи, сазнало се тек после детаљне истраге коју је својевремено спровео Генерални конзулат Југославије у Стразбуру. У мају 1990. године капела је уврштена међу историјске споменике.
Павле Васић рођен је у Нишу 30. август 1907 , а умро је у Београду 12. март 1993. године . Био је био сликар, историчар уметности, ликовни критичар, педагог.
Образовање је стекао у Београду. Његов деда по мајци Павле Јанковић, артиљеријски пуковник, је био заслужан за његов животни пут. Похађао је Уметничку школу, коју није завршио, али је по завршеној матури, опчињен сликарством Јована Бијелића, Васић, 1926. године, ступио је у његов атеље и учио сликарство три године. Паралелно са својим сликарским ангажовањем давао је испите на Правном и на Филозофском факултету. Звање доктора наука из области историје и теорије уметности одбранио је 1956. године на Универзитету у Љубљани.
Непосредан контакт са позориштем имао је 1936. године, посредством Тодора Манојловића, који је у неколико махова писао о његовим сликама на изложбама у Павиљону „Цвијета Зузорић“, а чија се драма Опчињени краљ управо припремала на сцени Народног позоришта у Београду. Тако је дошло до сарадње: Васић је нацртао студије за костиме племства баварског двора и униформе великодостојника, а његово име се појавило на позоришном плакату те представе као једног од аутора костима.
Године 1939. почео је да ради као асистент у Музеју кнеза Павла, али ратни вихор га одводи у заробљеништво у Јужну Италију, у место Аверси, близу Напуља, где са осталима учествује у оснивању такозваног Заробљеничког позоришта. После капитулације Италије, пребачени су у Тоскану где их преузимају немачки војници и одводе у логор у Нидерхаусбергену, близу Стразбура. Тада је Васић написао и комад о логору верно описујући живот и збивања у њему.
Позориштем се бавио неколико година по завршетку рата, а позоришним списатељством до краја живота (драма о Јоакиму Вујићу у Сербији, о Живку Павловићу, о Захарију Орфелину…)
Након 1948. из Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) стигло је прво постављење Павла Васића за професора у гимназији, а убрзо и за професора историје костима на новооснованој Академији примењених уметности. Предавао је и на Позоришној академији, Музичкој академији у Београду и Академији ликовних уметности у Новом Саду. Потом и на Факултету примењених уметности у Београду и и на Филозофском факултету.
Најважније проблемско-тематско поље којима се Васић бавио јесте српски барок. Аутор је великог броја текстова из области историје уметности, које је почео да објављује још 1938. у часопису Уметнички преглед, а бавио се и ликовном критиком коју је више деценија континуирано објављивао у дневном листу Политика. Објавио је велики број радова: књига, студија, предговора, чланака и других текстова. Његови научни и стручни радови су објављивани у Бечу, Венецији, Будимпешти, Букурешту, Северној Америци.
Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) од 1995. године додељује награду „Павле Васић“ за најбоље теоријско дело из области примењених уметности у једној години.
Други аутор уметничког дела у нацистичком логору код Стразбура је Станислав Сташа Беложански (1900 – 1992) , сценограф, костимограф и сликар из Београда.
Школовао се у Београду (1907—1909), Будимпешти (1909—1912), Букурешту (1912—1916), завршио је уметничку школу у Београду (1920—1925) и током студија био сликарски волонтер и статиста у Народном позоришту. Прве сценографије радио је као члан Академског позоришта (1925). У сликарницу НП примљен је септембра 1926. као хонорарни сликар извођач а јуна 1927. потписао је своју прву сценографију (А. Савоар, Укротитељ). Потом је сваке сезоне давао решења за више драмских и оперских премијера. Члан ликовноуметничког друштва „Зограф“ постао је 1927. а члан „Кола југословенских ликовних уметника“ 1930. Шеф радионице декора постао је 1933. Ишао је на студијска путовања у Француску, Италију, Чешку и боравио на Светој Гори (1937—1938).
Изградио је модеран тип сценографије оригиналног стила који карактерише наглашена драматика и јединство бојених односа и пластичних вредности сценског простора. Са својих око три стотине сценографских остварења сврстао се међу наше најзначајније сценографе. За неколико представа, за које је радио сценографију, радио је и костим (Отело, Русалка, Станоје Главаш, Пут око света, Коштана).
Као сликар посветио се пејсажима и портретима у техници уља и акварела. Учествовао је на пролећним и јесењим салонима у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, у иностранству (Лондон 1937) и на изложби позоришног сликарства (Београд 1971). Самостално је излагао више пута почев од 1926. у Београду, Сомбору и Новом Саду.
Фотографије насликане капеле Светог Саве: Филип Буртшер 2002. године
