Космет је аманет и јуче и данас и сутра

Поводом обиљежавања 25 година од бомбардовања и 20 година од Мартовског погрома на Косову и Метохији, Митрополија црногорско-приморска и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици организовали су косовско-метохијско вече у крипти Саборног храма. 

Током вечери одржала се пројекција филма ,,Отето Косово” чешког режисера Вацлава Дворжака, а сабранима се обратио и Миодраг Мишо Вујовић, писац, новинар, публициста и продуцент.

Његов говор преносимо интегрално:

„Високопресвећени митрополите, часни оци, даме и господо, уважени пријатељи, драга браћо и сестре, Помоз Бог

Непојмљиво је данас, након окупације и погрома, говорити о Косову и Метохији а не поменути два чувара Косовског завета Његоша и митрополита Амфилохија.

Тај завет благородног чувства вековима је надахњивао и куражио наше претке да истрају у борби за слободу. Наравно, и данас Митрополија црногорско-приморска има достојног егзарха Пећкога трона.

Ми, из ових црних брда или нужног смештаја непокоривости, знамо и те како добро знамо, где нам је колијевка, ко нас је млијеком задојио и са којих се духовних врела напајамо. Црна Гора као непокорива зубља вечне помрачине била је и остала духовно огњиште у коме се никада није угасио тај заветни пламен Видовдана и Газиместана.

Космет је аманет и јуче и данас и сутра. Све до неког новог Куманова.

Неко ће рећи: то је мит. Фикција, прошлост. Или манимо се историје и предрасуда. Гледајмо у будућност.

Повест не помињу поданици, измећари Беча и Стамбола. О чему да причају? О завету тимарења царских коња или чувању султанових харема?
А завет Видовдана и Газиместана је малу Црну Гору уздигао до големих врхова историје. Стога, да би сачували себе, чувајмо свест о себи. Свет се убрзано мења, као и почетком прошлог века, када смо Кумановском или битком над биткама отворили врата слободе. Кроз та врата катапултирана су четири царства.

И данас се љуљају империје.

„Ко издржи, спаси ће се“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле.

Остаће само они који се не колебају, остали ће се утопити у каљугу безбожништва и бесмисла.

У марту нам се свашта догађало. Од паљења Пећке патријаршије 1981, преко злочиначког НАТО бомбардовања из 1999, до мартовског погрома 2004. године.

Те 2004, 7. марта, горео је Хиландар. Ни њега као небески престо Србије није заобишао огањ запаљен у Пећкој патријаршији 16. марта 1981. године, као најава пожара у ком ће деценију касније почети да гори једна лепа и несрећна земља.

Паљење Пећке патријаршије комунистичке власти покушале су да свале на монахиње, како би се колико-толико сачувао привид заједништва и гурнуо под тепих бујајући албански сепаратизам.

Из истог разлога чувари братства и јединства прогласили су да се, несрећни и данас заборављени, Ђорђе Мартиновић, „самоповредио“ гурајући флашу у анус. Њега су Албанци на њиви набили на колац на чијем врху се налазила разбијена пивска флаша. У силовању истине учествовали су министар Савезног СУП-а Стане Доланц, генерал Петар Грачанин, те сам врх полиције и правосуђа, чак је прећено и др Питеру Холију, светски признатом хирургу из Лондона, да се „не меша у унутрашње ствари Југославије“. Професор Холи је у извештају, након операције Мартиновића и експертизе целокупне документације на клиници „Сент Џорџ“ у Лондону, искључио сваку могућност самоповређивања, наводећи да су насиље извеле најмање три особе.

У марту се на Косову и Метохији, догодио страшни погром Срба. Горели су храмови, спаљиване тапије, уништавана имовина малобројних Срба у енклавама. Терор, у директном преносу Си-ен-ена, над људима и културном баштином хришћанске Европе, одвијао се под будним оком „међународне заједнице“, КФОР-а и УНМИК-а.

У марту у Хагу освиће мртав Милошевић, у Београду је стрељан Ђинђић. Први је правно демаскирао лажи о Србима, обесмишљавајући фарсу звану Хашки трибунал, други је покушао да се осамостали од домаће мафије и међународне фамилије. Заједничко им је што су и један и други имали ауторитарну нарав, лоше сараднике и очајне процене.

У марту је почела НАТО агресија, злочиначко бомбардовање једне суверене државе у срцу Европе. Убијање народа који је у два светска рата десетковао своју популацију борећи се против сила Осовине у Првом и нацистичке Немачке и њених савезника у Другом светском рату. Савезници су му вратили бомбама по глави, да би газде црних фондова створиле нарко-државу у срцу Европе. Генерал Весли Кларк, главнокомандујући НАТО алијансом у време агресија на СРЈ, запоседа експлоатацију угља на Косову и Метохији. Мадлен Олбрајт, државни секретар САД и главни ратни јастреб добија телекомуникације. Клинтонови су прагматичнији и токове прљавог новца трансферишу преко своје фондације. Био је то, кажу НАТО генерали, приватни рат Олбрајтове и клана Клинтонових против Срба.

Боравио сам на Космету када је горело и 1999. и 2004.

Сећам се уплашених сестара у Девичу и радости у њиховим сузним очима када су угледале патријарха Павла. Сећам се оскрнављених фресака на којима су бајонетима исписали УЧК. Затекли смо поломљен кивот Светог Јоаникија Девичког. Ова светиња је пет година касније у великом погрому изгорела до темеља, заједно са многим храмовима, међу којима су Свети Архангели, Богородица Љевишка, Црква Светог Ђорђа, Христа Спаса, Свете Недеље… све богомоље из 14. и 15. века у Призрену, где је исту судбину доживела и Призренска богословија.

Тог јуна 1999. возили смо се према Девичу. Сећам се колоне војске која се повлачила и надобудног капетана узнемиреног због мог фотоапарата. Није било свеједно када је витлао пиштољем зашто фотографишем колону војну, али је реакција блаженопочившег владике Атанасија била муњевита. Он је са пар речи разоружао надобудног официра. Ја сам желео да фотографијом илуструјем извештај о повлачењу војске. Али су се на камионима налазила бела техника и остали плен из албанских кућа. Ни то се не сме прећутати.

На Космету и широм света данас уз истину страда једино сиротиња. Сиротиња нема нацију.

Сећам се Белог Поља код Пећи и Марице Мирић, мученице коју су силовали а затим масакрирали на очиглед старе и непокретне мајке. Немојмо заборавити косовског Синђелића Милоша Ћирковића, који је своју главу жестоко орочио и наплатио. Кфор је имао намеру да га извуче. Али је и он, као мајор Тепић и војник Стојадин Мирковић на Беденику код Бјеловара, остао на бранику свога дома.

Сећам се сусрета у Приштини свјатејшег патријарха Павла, који је без пратње у старој „опел аскони“ Граде Станића 17. јуна стигао у Грачаницу. Ноћ пре владика Артемије је из Призрена дошао у свету задужбину краља Милутина. Спремала се трећа сеоба Срба са Космета.
„Морамо издржати“, смиривао је патријарх присутне.

Први сусрет имао је већ следећег дана у Приштини са командантом Кфора Мајклом Џексоном. Упознали смо његовог капелана, пастора Англиканске цркве господина Џејмса који ће, фасциниран патријархом Павлом, постати наш сапутник у обиласку спржене српске земље.
Патријарх Павле није прихватио да га возе у блиндираном борбеном возилу, него је истим превозом наставио пут по Косову и Метохији.

Нећу заборавити сцену када смо, крећући се из Девича према Пећкој патријаршији, тог 19. јуна 1999. упали у заседу УЧК-а. Истрчали смо из аутомобила и залегли поред пута, а патријарх Павле је стајао као свећа молећи се док су меци фијукали око њега. Војници Кфора из пратње брзо су реаговали и није дошло до трагедије. Али сам остао убеђен да се молио Господу да вечно остане ту у Србици у којој одавно нема Срба.

У Пећкој патријаршији затекли смо блаженопочившег митрополита Амфилохија и италијанског генерала Кабиђозуа који се заветовао митрополиту да ће Пећка патријаршија и Високи Дечани бити брањени до последњег италијанског војника.
Ни генерала ни његове војнике, од којих су се неки крстили у Дечанима, не смемо заборавити.

„А сви смо позвани да чинимо сагласно звању онолико колико можемо и колико нам је Бог дао“, говорио је патријарх окупљеном народу у порти Пећке патријаршије.

“Шта нам је чинити. Где ћемо? Куће нам горе? Терористи убијају?” – вапио је народ.

Патријарх, потамнео од бола, тихо је изговорио:

„Нико нас није миловао. Турци су скоро пет векова зулумћарили. Али смо издржали. Морамо и сада издржати. Да су наши преци бежали, одавно нас на овим просторима не би било.“

Слична сцена се тих дана догодила у Великој Хочи. Пола становника је већ отишло. Остатак, поколебан догађајима и повлачењем војске, већ је био спреман на сеобу.

Окупљенима код Винице цара Душана обратио се блаженопочивши епископ Атанасије Јевтић у свом бритком стилу. Народ гневан тражи аутобусе, маса се комеша:

„Нема повлачења – морамо издржати. Ако тако будемо узмицали, нигде се нећемо зауставити“, грмео је свјатејши владика. Народ се умирио. Мукла тишина.

Нећу никада заборавити разговор међународног гувернера Пећи, извесног Сика из Индије, чијих се куртоазних пола сата упознавања са митрополитом Амфилохијем претворило у вишечасовни разговор, да би се на крају гост обратио домаћину:

„Хвала Вам што сте ми много тога разјаснили. Ви својим бићем сведочите Христа. Да су се тако понашали освајачи, можда би данас Индија била хришћанска.“

Тако је, поздрављајући се са митрополитом, рекао гувернер Пећи, не скривајући своје предрасуде о ситуацији на Космету.

Никада нећу заборавити Љубишу Спасића који је голорук годинама бранио свој дом у Обилићу. Од 1999. до 2004. године имао је 19 напада. Бацали су бомбе, пребијали га, пљачкали, два пута рањавали из ватреног оружја, али до краја живота није узмицао са свога огњем и мржњом спрженог огњишта. Таквих примера је, нажалост, на претек.

Ко заборавио, Бог га заборавио!

ЗАВЕТ

Заветовах се
Цару Лазару
Јефимији болној
На њеном дару
Похвали кнезу
У златном везу
“Страшнога бола
отмене јој душе”

Заветовах се
Краљу Милутину
И Јелени мајци од Анжујског рода,
Она је знала да
Срби с’ песмом гину
И сељак, и витез племићког рода

Заветовах се
Мојим Дечанима, Љевишкој којој се огледа и диви зеница ока
И Архангелима рањаваним рушењем и пожарима!
На које и данас насрће стока!

Заветовах се Девичу мржњом опкољеном
И молитвама Светог Јоаникија Девичког
Над чијим се кивотом
Дрзник безочни са мањем у руци укочи
Волим свету Грачаницу
И Симонидине ископане очи
И Призрен царски да се не прескочи

Заветовах се божурима који са нама и ишчезавају
Или цветају тамо где нас највише има
На небесима и пространим небесним пољима

Заветовах се Пећкој патријаршији
Столици првојерарској,
Арсенију Сремцу наследнику Светог Саве
Заветовах се великом свецу
На Газиместану сам упалио свећу Видовдану
И Милици књегињи и царици која у једном дану
Сахрани господара и браћу
Заветовах се Великој Хочи, и ономад спаљеном Зочишту
И Бањској којој фале
ктиторске мошти
И Вучитрн своју постојбину волим и обезглављену Ђаковицу
Приштину без Срба
Умирућу Витомирицу
Капу без главе и грба на глави
Ко заборави Бог га заборавио

Заветовах се клетви Лазаревој
Мало измењеној и увек нашој
Ко се год дрзнуо да нам завет и свету земљу отуђи ил’ прода
Присилно, вољно ил невољно
Не остало од њега порода
Кандило му се навек угасило
У издаји оба Вука заменио
Све тражио ништа не нашао
Одлазио нигде не стизао
У паклу му душа пуцкетала
Најмилије своје сахрањиво
Све му кунем и мртво и живо
Не иде само земља и територија, задужбине и светиње
Иду векови – небо – историја
Идемо и ми у нестанак
И заборав у коме се само не заборавља издаја.“

Извор: Ин4С