Капитално дело Петра Милатовића Острошког

Фотографија на профилу корисника Петар Милатовић Острошки
Петар Милатовић Острошки
У поглављу „Старе српске књиге штампане у Бечу“ Петар Милатовић Острошки доноси преглед са описом изузетно вредних 350 књига, које су штампане у Бечу у току 17, 18, 19. и 20. века, без којих не може да се замисли историја српске књижевности

Издавачка кућа „Пешић и синови“ из Београда објавила је у својој библиотеци „Сведочанства“, изузетно вриједно документарно дјело „Српско благо у Бечу“, аутора из расијања Петра Милатовића Острошког, књижевника и новинара, члана УКС, УК ЦГ, редовног члана Матице српске, аустријског удружења писаца, главног и одговорног уредника утицајноиг часописа Словословље, аутора 40 књига на српском и њемачком језику и најтиражнијег писца у расeјању. Уредник ове документарне студије је Весна Пешић, лектор Иван Ристић, штампа Дијамант.

Аутор је после напорног истраживачког рада у Аустријској националној библкиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци Конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао и хронолошки прецизно обрадио (почев од 10. века) 159 српских средњовјековних рукописа са: кодиколошким описом, временом писања, врстом писма, садржином, врстом повеза, записима, сигнатурама, илуминацијама, украсима, домаћом и страном литературом за сваки рукопис, као и по неколико фотографија у боји уз опис сваког рукописа, као и документарна објашњења како су рукописи из српских манастира и цркава, као и Хиландара, доспели у Аустријску националну библиотеку, Универзитетску библиотеку и Библиотеку манастира Мехитарста у Бечу, било као ратни плен, или продајом и заоставштинама.

У посебном поглављу «Старе српске књиге штампане у Бечу» аутор доноси преглед са описом огромног броја вриједних 350 књига које су штампане у Бечу у току 17, 18, 19. и 20. века, а без којих се не може замислити историја српске књижевности. Иако је највећи део ових књига широј јавности непознат, ово је први пут да на једном месту буде систематизовано и објављено 350 књижевних дела штампаних у Бечу од 17. века.

Изазов за будуће истраживаче: Српско благо у Бечу

Српској штампи у Бечу Петар Милатовић Острошки такође је посветио велику пажњу, почев од „Славено-сербског магазина“ Захарија Орфелина; „Сербски повзедневниа новини“ које су у Бечу од 1791. године штампали грчка браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо; «Славено-сербски вједомости» које је од 3. августа 1792. године у својој штампарија штампао Стефан Новаковић; «Новине сербске из царствујушчега града Вијене» које су уређивали Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић и које су излазиле до краја фебруара 1822. године у Бечу., све до Гласа Срба, Српских видика, Србослова у 20. и Словословља у 21. веку, које је у својој бечкој штампарији уређивао и штампао сам аутор ове значајне публикације.

У посебном поглављу Петар Милатовић Острошки је детаљно обрадио рад штампарија које су у Бечу штампале српске књиге ћирилицом и то: Курцебокову штампарију, Штампарију Стефана Новаковића, штампарију Мехитариста и штампарију Гласа Срба, са прецизним списком 350 објављених књига.

Милатовић је такође велику пажњу у својој документарној студији посветио продаји српских средњовјековних рукописа, србуља и других реликвија бечком Двору, прецизно наводећи које је све од 46 средњовјековних рукописа продао Вук Караџић у периоду од 1856. до 1858. године, као 4 рукописа које је после очеве смрти продала Вилхелмина (Мина) Караџић; као и прецизан списак јеванђеља, октоиха, псалтира, молитвеника, требника, минеја, часловаца, дакле, товаре србуља и старих књига које су у Беч слали: Вук Поповић, свештеник из Рисна и Вук Врчевић, учитељ из Будве, Димитрије Поповића из Сомбора, прота Михајловић из Сремске Митровице, Георгије Петрановић из Задра, Јанко Кусовац из Ријеке Црнојевића, прота Марковић из Шида, прота Милан Јоксимовића из Сарајева; Новицу Церовића из Дробњака поп Вука из Грбља.

vuk
Објективно о реформатору српског језика: Вук Караџић

Такође је објавио и великих списак ондашње развијене трговачке мреже преко које се српско благо из српских цркава, манастира и Хиландара неодговорно крчмило и продавалко у Русији, Њемачкој, Словачкој, Чешкој, Енглеској и, што ваља посебно нагласити, Милатовић је, на основу документације прецизно означио који је средњовековни српски рукопис и када постао ратни плен у бројним ратовима за последњих 500 година.

Како је у уводној речи аутор истакао, није имао наму да каже задњу реч, већ да овим документарним делом олакша посао будућим истраживачима који се неће односити маћехински према расутом српском благу по свету.

Исто тако аутор је уводној речи истакао: „С обзиром да је Вук Караџић продао 46 старих српских рукописа бечком Двору, а његова ћерка Вилхелмина (Мина) четири рукописа, никако не значи да је ова књига атак на личност и дело Вука Караџића, већ објективно презентовање чињеница. Уосталом, да Вук Караџић и његова ћерка нису својевремно продали огроман број рукописа ондашњој Дворској библиотеци у Бечу можда ниједан од њих данас не би постојао, већ би нестали у току два светска рата и после другог светског рата у време комунистичког једноумља“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.