Дражина икона сачувала породицу Тимотић

У Оровичкој планини умро је недавно Живан Тимотић (87), који је, као дете, био гост-домаћин на слави ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, коју је командант ЈВуО прославио, 19. децембра (Свети Никола) 1943. године у њиховој кући, дому угледног домаћина Станка Тимотића, који је имао супругу Кату, седморо деце, три сина, међу којима је Живан, и четири кћерке.
Живан је био последњи сведок тог догађаја, који се, после рата, кришом препичавао у Азбукововици.

Пре славског ручка, код Тимотића, како је сведочио, пред саму смрт, чика Живан за „Новости“,“ резан је колач и друго што чини славски обред, испред сеоске школе“.

-Дража је са собом носио икону Светога Николе, коју је поставио код нас на зид – причао нам је, уочи смрти Живан, омиљен мештанин Азбуковице. – Знам да је, све време, док је слававска трпеза трајала стајао и служио госте, а мом оцу је рекао да, обавезно, седи као гост, без обзира што је наша кућа, јер жели да достојно служи славске госте. Касније је била наша слава, Степандан, на коју је дошао Држа са члановима штаба, а онда је он седео, а мој отац је из бардака служио пиће њему и другим гостима. На мене је, као дете, оставио утисак благог, доброг и мирног човека. Није му сметало што смо се ми деца, из куће и комшилука, стално „мотали“ око њих, а укорио би сараднике, ако би нам рекли да одемо и „гладамо своја посла“.

Тимотићи чувају и сто на ком је био славски колач и славско жито за Дражину славу. Икону Светог Николе, пре нешто више од 15 година, са којом је Дража славио славу код њих, Живан је предао Михаиловићевом унуку Војиславу, који је био гост на трибини у Љубовији. Мајка је, причао нам је Живан, често говорила о Дражином осећају за људе, што му је, на индиректан начин, замерао његог сарадник, пуковник Рачић, командант Церско – мајевичког одреда ЈКВО.

-Док су били у Азбуковици, од краја 1943. до почетка 1944. године Дражини официри и војницу су, скоро, свакодневно хапсили и приводили људе које су затицали од Медведника до Оровичке Планине – сећа се Живан.

-Дража их је, после саслушања, пуштао да иду куд хоће. Рачић није могао да издржи да му не каже да је превише мек и да би он другачије поступао. А, чича Дража је на то одговарао да их је пажљиво гледао, видео на њима српске капе, српске опанке, српску ношњу, па, једноставно, не може на њих, па и ако ће опет да оду у шуму…

Кад је пошао из Азбуковице, Дража је, по Живаном сведочењу, свратио у њихову кућу и, пошто је и отац Станко кренуо са њим, мајци дарова икону Свете Богородице, изустивши:

-Тешка су времена. Држи ову икону и молите се Богу и она ће вас спасити.

И, заиста, каже Живан свих седморо деце и мајка су претекли, не само у рату, већ и све прогоне, малтретирања, омаловажања од нове власти, па и неких комшија, да би стасали у успешне људе и добре домаћине, какав је био и њихов отац Станко погубљен од комуниста 1946. године у Белој Реци, у Поцерини, само који дан кад се последњи пут појавио на кућном прагу. Тада су убијени и његови чувени саборци Јанко и Божо, док је њихов брат Јанко, иначе новинар, успео да утекне и никад није пао у руке ОЗНЕ или УДБЕ.

-Нашу породицу сачувала је наша братска и сестринска слога, уз дивну мајку Кату, која је била стуб наше куће и уз сталне поруке, које нам је оставио отац на растанку, али и његов командант Дража – причао је Живан. -Времена су се мењала и мењају се, иза нас су тешке године, али имамо и чему да се радујемо, али смо остали поносни на свог оца, који се посебно истакао у борбама против усташа на Дрини, који су кидисали и на Азбуковицу, на Србију.

Насловна фотографија: Живан Тимотић за живота је причао како је Драгољуб Михаилович славио у њиховој кући и како им је поклонио икону

Извор: Новости