Kako je Norvežanin zavoleo Srbiju i postao pravoslavac?

Norvežanin Johanes Solberg (42), zahvaljujući prijateljima, pre par godina došao je u Srbiju. Fasciniran gostoprimstvom, kulturom i tradicijom, odlučio je da postane pravoslavac. On i supruga Lucija odgajaju šestoro dece u duhu pravoslavlja, pa su čak na svom imanju – izgradili crkvicu!

Po obrazovanju teolog, želeo je da poseti našu zemlju i vidi, kako kaže, drugu stranu medalje, a put u Srbiju i poseta Kosovu i Metohiji su mu promenila ne samo duhovna uverenja, već i poslovni život. Naime, on ima farmu autohtone srpske rase svinja mangulica u jugoistočnoj Norveškoj, u blizini granice sa Švedskom.

-Doživeli smo veliko gostoprimstvo i uživali u bogatim istorijskim svedočanstvima u Srbiji. Zapanjilo me je koliko se srpski narod borio i koliko je velikih žrtava podneo da bi sačuvao svoju veru. Velika je razlika između čitanja o događajima u knjigama i doživljaja ovih kulturnih spomenika i svetinja na vrlo konkretan način. Tu posebno mislim na putovanje Kosovom i Metohijom, gde su se mogli videti jasni tragovi progona i represije nad Srbima. Ono što je u tom kontekstu na mene zapravo ostavilo najveći utisak jeste kada smo prešli takozvanu granicu između Srbije i Kosova. Odjednom sam osetio kao da sam u potpuno drugom svetu, sa arapskim imenima, velikim hotelima, džamijama…. Bio je šok za mene da vidim kako se hrišćanska kultura na agresivan način pokušava izbrisati. To me je izuzetno rastužilo – priča ovaj Norvežanin.

Sa druge strane, pažljivo bira reči kada želi da prenese svojevrsnu radost koju je doživeo u manastirima koje je u društvu srpskih porodica posetio na Kosovu i Metohiji. Ono što se vidi na prvi pogled i ono što je osetio okružen manastirskim zidinama pokazalo mu je fascinantnu razliku između onoga što opstaje iz uverenja i onoga što se nameće i to je ono što nosi kao najvažniji utisak iz Srbije.

-Imam nekoliko dobrih prijatelja iz Srbije, koji mi mnogo znače. Naša porodica pripada srpskoj pravoslavnoj crkvi. Mene, dakle, interesuje istorija Srbije, ne samo kao stručna studija već i na ličnom planu. Takođe mislim da je važno istraživati i iskusiti kulturu, ljude, istoriju. Norveška „istina“ o tome šta se dešavalo u takozvanim balkanskim ratovima uveliko je obeležena njenom pripadnošću NATO-u. Osećam jaku potrebu da i sam vidim i saznam šta se zaista dogodilo.

Sa mnom je u poseti Srbiji bila i najstarija ćerka, tada je imala 17 godina. Takođe, želim da naša deca dobiju druge impulse od onoga što nam se servira putem medija u našoj zemlji. Posebno mi je drago što sam dobio poziv i održao predavanje na Univerzitetu u Nišu, ujedno sam imao priliku i da posetim divne ljude i svetinje u Srbiji. Profesionalno i privatno sam izabrao takav put i vrlo sam zadovoljan – kaže teolog Solberg.

On i supruga Lucija upoznali su se kada su imali po 16 godina. Oboje iz dobrih hrišćanskih porodica, u protestantskom kontekstu.

– Iskusili smo u to vreme da je protestantska luteranska crkvena zajednica kojoj smo pripadali izgubila oslonac u odnosu na moralna pitanja. Vodile su se beskrajne rasprave o pitanjima o rodu i položaju homoseksualaca u crkvi i sličnim stvarima. Pored toga, luteranska protestantska crkva u Norveškoj je snažno povezana sa državom i organizovana je prema demokratskim principima. Dok sam proučavao istoriju hrišćanstva, prvo sam razmatrao rimokatolicizam, međutim, moja buduća supruga Lucija mi je na dobar način pomogla da postavim kritična pitanja o rimokatoličkoj teologiji. Bilo je nekoliko tačaka u njihovim učenjima koje je postalo nemoguće da prihvatimo. Posle nekoliko godina traganja, konačno smo naišli na Pravoslavnu crkvu i hvala Bogu na tome! Biti pravoslavni hrišćanin je, naravno, izazov, ali mi čvrsto verujemo da je ovo prava vera i crkva Hristova i da nam Bog to pokazuje svakog dana – kaže Solberg.

Johan i Lucija su roditelji šestoro dece: najmlađi Andreas ima godinu dana, Sesili 4, Sunivu 6, Olav 15, Petra 17 i Marija 20 godina.

-Hvala Bogu da su sva deca vernici i aktivno učestvuju u sabranju i na liturgiji. Doživljavamo da deca mogu da jačaju i vode jedni druge na dobar način kada ih ima mnogo. Bilo nam je važno da uvek vodimo decu u crkvu. Kao roditelji, mi uvek dajemo prednost odlasku u crkvu, deca to vide i oponašaju. Osim toga, upražnjavamo molitvu i kod kuće. Mislimo da je najvažnije moliti se za decu i naučiti ih da se mole. Učimo ih i da poste, od malih nogu, kako bi iskusili blagodeti življenja u ritmu između posta i praznika. Takođe želim da napomenem da, od kada smo u pravoslavlju, imamo svoje molitveno mesto i ikone u svakoj prostoriji kuće – objašnjava ovaj teolog.

U proteklih pet godina uz pomoć dobrih prijatelja Srba, na njihovom imanju izgrađena je i crkvica i velika im je radost kada, osim njih, liturgijama prisustvuju i naši ljudi koji žive i rade u Norveškoj.

-Želim da istaknem koliko je pravoslavlje važno u Norveškoj, važno da za osnovu imamo hrišćansko predanje iz jedne pravoslavne zemlje. Verovatno je teško živeti hrišćanski u ateističkom i sekularnom društvu, a da se ne ojača impulsima jake duhovne kulture. Srpski narod može da se osvrne na stotine godina u kojima se vera prenosila u najtežim okolnostima. Kod nas Norvežana je pravoslavlje mlado, većina nas je prešla iz protestantizma. Zato su nam potrebni dobri duhovnici, ali i odnosi i kontakti sa maticom u Srbiji. Želeo bih da izrazim svoju zahvalnost što sam deo Srpske pravoslavne crkve, kao neizostavni deo srpskog naroda – kaže na kraju razgovora ovaj Norvežanin.

 

Početak sa 25 mangulica

I u poslovnom smislu vezani su za Srbiju – na svojoj farmi, imanju njegovih predaka, uzgajaju mangulicu. Sa ovim poslom su krenuli pre četiri godine i kako naš sagovornik kaže, osim što je zainteresovan za srpsku istoriju, impresioniran je bio i srpskom hranom.

-Imam prijatelja koji je uvezao neke svinje iz Austrije i Mađarske, uključujući i crnu verziju mangulice koja potiče iz Srbije. Kasnije sam upoznao kuvara koji je želeo da započne saradnju sa mnom na prodaji mesa mangulice u Norveškoj, posebno restoranima. Tako sam kupio 25 crnih mangulica koje sam uzgajao. Imamo i crveno-bele mangulice u stadu. Sada smo zajedno sa mojim prijateljem kuvarom osnovali udruženje za uzgoj mangulice u Norveškoj, da obezbedimo zdravu i dobru genetiku, a cilj je da se svi odgajivači mogu ovde organizovati. Trenutno imamo oko 200 svinja na farmi i dostavljamo meso i kobasice u više restorana, kao i u neke maloprodajne objekte. Kvalitet mesa ove rase je fantastičan, a potražnja je sve veća – priča naš sagovornik.

Izvor: Novosti/Jelena Stojković

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.