Како је на Благовести 1992. ослобођен Купрес

Пише: Душан Марић

Ратни дневник, 7. април 1992. године

По ноћи у Благај стижу први бјегунци из Купреса и доносе вијести о крајње критичном стању и великим људским губицима. Највише Срба убијено је у насељу Кратељ, у којем су многе куће запаљене. Захваљујући групама храбрих српских територијалаца хрватска војска и јединице ХОС још увек нису успјеле да заузму цијели град.

Рано ујутро купрешки Хрвати своје заробљене комшије Србе, њих више од педесет, босе, у колони, пјешице, одводе у Шујицу. Међу заробљеницима је и православни свештеник Зоран Перковић, порјеклом са Нишићке висоравни. Иако му је сједиште парохије у Новом Селу, дошао је у Купрес са подјели судбину свог народа.

На превоју Стржањ, Жарко Живанић је покушао да побјегне из заробљеничке колоне, али је убијен. Из Шујице, Срби ће бити одведени у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској. У сплитској Лори, логорима у Задру, Љубушком, Вргорцу и Дувну биће подвргнути звјерском мучењу, какво нормалан људски мозак не може ни да смисли, а камоли чини. Тројица су подлегла свакодневном батињању а њих 16 убијено и закопано на непознатом мјесту.

Рано пријеподне настављена су нападна дејства ЈНА, из дан раније заузетих Злосела, према Купресу. У борбу су уведена и два преостала батаљона 13. партизанске бригаде – 1. мркоњићки и 2. кључки.

Непосредну команду над јединицама у нападу преузео је пуковник Славко Лисица, који се  вратио из Книна, у који је отишао дан раније да тражи појачање. Командант Книнског корпуса  ЈНА Ратко Младић му је на располагање дао и 9. оклопни батаљон под командом потпуковника Миле Аћимова. Око поднева Аћимов, са осам тенкова и оклопним транспортерима, стиже у Били Поток, гдје се посаде у ходу попуњавају са 13 „јутеловаца“, бораца добровољачке чете из Благаја (остали „специјалци“ су због страха одбили да пођу у акцију, побјегли кућама или остали да ратују против пива пред продавницом у Новом Селу).

Хрвати су примјетили груписање у Билом Потоку, па су га засули жестоком артиљеријском ватром из хаубица у Шујици и минобацача од Поганца.

Лисица издаје наређење да новопридошли тенкови не иду цестом кроз Злосела, већ пречицом, преко ливада, право на Османлије и Купрес. Он сједа у трећи по реду тенк, у којем се налазио и Аћимов. У јединици углавном млади војници, међу њима много Шиптара и Мађара.

У вријеме кад Лисица са својом групом креће из Билог Потока, чело нападних снага које предводе тенкови, припадници Добровољачког батаљона („Бели орлови“)  под командом Јове Остојића и добровољци из Шипова већ води борбу на улазу у Ловрића долину,  трпећи  снажну ватру са Чардачице, Башинца и из правца мајдана пијеска и Мале Плазенице.

Српске снаге сада на располагању имају 17 тенкова Т-55, 8 оклопних транспортера, пет борбених возила пјешадије и пет “прага“.  Свјесни премоћи противника, Хрвати нису ризиковали и своје оклопе уводили у борбу, већ су их задржали на линији постављеној на Купрешком пољу испод Горњег Малована, коју ужурбано утврђују за одсудну битку, којом ће покушати да спријече даљи продор ЈНА према Доњем Маловану, Шујици, Дувну и Ливну.

Јединице ЈНА у Ловрића долини и у Олову заробљавају више десетина хрватских територијалаца. Око 14 часова тенкови улазе у Купрес. Нешто касније, лијево од саобраћајнице у град је ушао кључки, а десно од ње мркоњићки батаљон. Ослободиоце су дочекали преостали браниоци центра града, преплашени цивили и тијела убијених територијалаца.

На лијевом крилу, шиповачки батаљон 13. бригаде  је без отпора заузео Мала купрешка врата и избио на падине Мале Плазенице. На десном крилу, петровачки батаљон из састава 11. пролетерске бригаде  је из Мрђебара ушао у Стражбеницу,  јужне и западне ободе Злосела и остао да покрива тај простор.

Хрватске снаге су се повукле према Ботуну и Кукавицама, гдје дио бораца покушава да организује одбрану. Већина бјежи у Бугојно и Томиславград.

У току пријеподнева, Хрвати су са једним тенком Т 55 и транспортером, те водом пјешадије, ушли у небрањени Рилић, из којег су се српски територијалци и народ повукли у шуму изнад села.

Бјежећи из Купреса преко Кудиља, у правцу Равањских врата, мања група хрватских војника у шуми Омар наилази на збјег Срба из Рилића и Занаглине. У окршају гину тројица територијалаца из Занаглине и тројица бојовника. У одвојеној акцији хрватских војника на другој страни шуме гину двојица територијалаца из Рилића.

Од 3. априла и почетка извођења дејстава према Купресу до 7. априла увече јединице ЈНА имале су петорицу погинулих, 12 теже и 36 лакше рањених војника. Хрвати су маљуткама оштетили три тенка.

У Купресу је пронађено двадесет мртвих Срба, док судбина више од 100 територијалаца и цивила није била позната. Касније ће се испоставити да је већина њих или одведена у логоре у Хрватској или убијена приликом покушаја извлачења из града. Неки од убијених су били видно масакрирани.

Неколико часова након ослобађања, у сумрак, док мртви још леже по улицама, у Купресу почиње свеопшта пљачка. Прво друштвене имовине, а затим хрватских, муслиманских и напуштених српских кућа и станова.

Предњаче „бели орлови“, добровољци из Србије, у стопу их прате добровољци из Шипова, а не заостаје ни дио мјештана. Разваљују се врата, разбијају излози продавница у главној улици, пљачкашке групе упадају у пошту, банку, јавна предузећа…Прво се краде техника, а затим све редом.

Десетине украдених аутомобила (укључујући и српске) напуњених украденом робом у току вечери и ноћи одвезено је у правцу Шипова, до којег поједини „ослободиоци“, међу којима су и поједини купрешки милиционери, праве по више „тура“.

Скупштина српског народа у БиХ на засједању у Бањалуци прогласила je независност Српске Републике БиХ, која „може ступити у заједницу са другим субјективитетима у Југославији“.

Биљана Плавшић и Никола Кољевић информисали су Скупштину да су поднијели оставке на чланство у Предсједништву БиХ.