Чудесни пут монахиње Јоване, унуке злогласног Лера
Монахиња Јована је, заправо, Сибила Лер, унука оног чувеног генерала нацистичке Њемачке, Александра Лера, који је командовао бомбардовањем Београда 6. априла 1941.
Како живот пише драме, говори нам чудесни пут монахиње Јоване из манастира Соко код Љубовије. Рођена је у старој, угледној њемачкој аристократској породици, која је припадала протестантској евангелистичкој цркви. Од свог пастора слушала је о српским епским песмама, као о највећем културном благу Европе. Тако се код ње родила жеља да упозна дух и културу тог малог народа.
Вођена том жељом одлази у православни манастир Химелстир у коме је тада служио владика Лаврентије, тадашњи епископ СПЦ за Западну Европу и Аустралију.
-То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашла себе и свој нови дом. На земљи и на небу.
Многи су је пропитивали шта је то тако снажно привукло православљу:
-На првом месту, лепота православне Свете литургије и осталих светих богослужења, затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња.
Можда ова прича не би била толико необична и дубоко потресна, да монахиња Јована није, заправо, Сибила Лер, унука оног чувеног генерала ваздухопловне флоте нацистичке Њемачке, Александра Лера, који је командовао бомбардовањем Београда 6. априла 1941. Историја памти његово признање да је Хитлер наредио до темеља бомбардовање Народне библиотеке „зато што је у њој чуван вишевјековни идентитет српског народа“. Он је заробљен и осуђен за ратне злочине 1947. Стријељан је исте године у Београду.
У свом интервјуу за „Новости“ монахиња Јована каже:
-Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак њемачког генерала, за протекле три деценије, колико сам монахииња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност.
Тешка и подељeна осјећања о пореклу дуго су је притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи:
„Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети. Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живио“.
