Симболика звона на Михољској превлаци

Звона на Михољској превлаци, манастиру Српске православне цркве код Тивта имају посебну симболику због 70  монаха великомученика, који су на манастирској слави средином 15. века потровани по налогу Млечана и которске господе. Овај злочин починио је Марин Друшко, како не би испунио породични завет и купио манастиру звона! Тада је до темеља порушен и манастир, али данас на овом острву звоне звона тешка неколико тона.

Фотографија корисника Predrag T. SavićОбнова цркве Светог Архангела Михаила чека деценијама на дозволу за градњу цивилних црногорских власти. Крстионица на понти и решење о њеном рушењу показује да ће се поменута дозвола за обнову још чекати. Без сумње на то указује и најновији безумни покушај црногорских власти да посебним законом имонвину СПЦ прогласе државном имовином и препусте је самозваној црногорској православној цркви.

Пре неколико година старешеина манастира на Михољској Превлаци Иларион  Ђурица, у знак сећања на потроване великомученике затражио је благослов од митрополита Амфилохија да се до краја овог века на славској трпези не послужује рибља нити било која друга чорба.  Овој молби јеромонаха Илариона је услишено и заиста гостима на братској слави манастира не служи се чорба.

Шта се заиста догодило на Михољској Превлаци у 15. веку до детаља је објашњено у књизи  „Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности“ групе аутора, који су дали и објашњење за мироточење мошти превлачких великомученика. Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу.
Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци „Проклети кам“ Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је да убеди свог пријатеља Враћена, „властелинског проњара“, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. Друшко је тада добио од которског провидура звона која је трењбао да однесе на Превлаку, а још је добио обећање племства да ћр добити власништво над четвртином острва, али му је речено да за то мора да учини једну малу противуслугу. На дан манастирске славе, на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом речено му је да успе кесицу отрова што је овај и учинио. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало сркнуо чорбе и појео рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као што га је провидур научио, поче да виче: „Куга! Чума!“ У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге“.
Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм. Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Ова прича о тровању многи су је оспоравали, али је она пре четири-пет година добила и званичну потврду, захваљујући токсиколошким анализима које су рађене на Војномедицинској академији у Београду.

Јеромонах Иларион Ђурица почео је да обнавља Михољску Превлаку још 1996. године и тада се десило Божије чудо – мошти великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа.

Фотографија корисника Predrag T. Savić
 Крстионица коју хоће црногорске власти да поруше

Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника, не само из Србије и Црне Горе, него и из многих земаља, Грчке, Немачке… Али, о овом чуду сведоичили су и археолози, и многи свештеници. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили.
У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу „да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *