Херој са 70 рана молио за помоћ да не умре од глади
Будимир Давидовић (1890-1980), српски херој са 70 рана, који је прошао албанску голготу, стигао до Крфа и био један од учесника пробоја Солунског фронта, после рата молио за помоћ да не умре од глади. Био је учесник Балканских и Првог светског рата где је задобио све те силне ране и остао без руке. За своје јунаштво је одликован највишим војним одликовањима, а онда је као ратни инвалид једва састављао крај са крајем.
Током ратова поверавали су му најтеже извиђачке задатке, а он је храбро прелазио непријатељске линије, враћао се и подносио извештаје о бројности и кретању непријатеља. Неколико пута су његови саборци помислили да је погинуо када су се зачули пуцњи на страни непријатељске војске и сваки пут их је Будимир обрадовао када се после дан или два скривања и извиђања враћао у чету. Понекад би са собом довео и ратног заробљеника што је било изузетно важно нашој војсци за откривање више информација о непријатељским плановима.
Последњу борбу имао је као припадник јуришне чете у коју се пријавио почетком 1918. године. Приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник уследила је борба прса у прса са бројчано надмоћнијим непријатељем.
У тој борби Будимир Давидовић је био рањен са седамнаест убода. У току борбе на њега је бачена и ручна бомба због које му је ампутирана десна рука, а у болници су извађено из његовог тела 74 гелера.
-Направисмо покољ, али избодеше ме на 17 места – наводе се Давидовићеве речи у књизи „Витези слободе“ Милана Шантића.
Док се опорављао у болници, добио је други пут највећи српски орден, Карађорђеву звезду са мачевима, а савезнички, француски генерал Гијом скинуо је са својих груди Орден француске Легије части и рекао: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!“
Тако је храбри Давидовић за своје јунаштво награђен са све Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.
Али као што је и претпостављао да ће као инвалид без руке тешко моћи да обрађује своју земљу, те је због тога још на фронту размишљао да себи одузме живот, Будимира је након ослобођења и повратка у Србију снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди.
Био је присиљен да ради у надници код другога, а пошто је био без руке, људи су га у почетку запошљавали највише из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи, па је био у нешто бољој ситуацији. Ипак, године су пролазиле и за овог јунака без руке је живот био све тежи. Овоме сведочи и потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу.
„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.
Успео је да доживи дубоку старост када је 1980. преминуо у Чачку, у својој 90. години. Ево приче о једном о његових многобројних подвига у великом рату:
„Био је строг, али добар и правичан човек. Никоме није нажао учинио, али никога није ни штедео. Себе понајмање. Војници су га волели и плашили га се. Сви су веровали у њега. Борба на Словцу била је жестока. Аустријанци су засипали челиком сваку стопу земље. Људи су гинули као мушице. Неизвесност и дуге борбе, већ су били почели да замарају људе. Једно после подне, мајор Ковачевић дође међу војнике и сувим гласом проговори:
–Потребна је једна патрола да иде и извиди непријатељски ров. Треба кренути чим падне ноћ.
За вођу патроле био је одређен каплар Будимир Давидовић. Он је изишао из балканског рата као прекаљен ратник. Није се плашио. Са њим су пошла два редова: Стојан Милић и Чеда Стојић.
–Аустријанци ноћу спавају, они су господа, – говорио је Будимир друговима.
–Ама ђаво никад не спава – додаде Милић и шеретски поче да се чеше по потиљку.
–Море, каква господа, – на то ће Стојић – Да су господа седели би у позадини, а не би се крвавили по рововима као и ми.
–Ја вам кажем да они ноћу никад не нападају. Нису навикли. Они изјутра отворе најпре артиљериску ватру, па онда лепо под заштитом топова. Ето, видећете…
Ноћ је била топла, а небо ведро, пуно звезда. Људске прилике лепо су се распознавале и видело се на педесет корака унаоколо. Из суве траве чули се зриказци. Земља је дисала, осећао се њен врео дах. Из даљине је допирао неки шум. Само су људи ћутали, притиснути невољом рата. Свој терет они су мученички носили и уздисали за далеким мирним селима, где су некада живели лепо и тихо.
Патрола се лагано кретала. Полако и опрезно, корак по корак. Аустриски ровови били су удаљени око шест стотина метара. Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.
– Пст, пст – упозори другове Будимир. – Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!
Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.
–Стој! Полажи оружје!
Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустриска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.
–Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан – подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.
–Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!
Будимир Давидовић сву четворицу предао је свом команданту, који је од њих доцније сазнао драгоцене податке о стању у непријатељским рововима“.
