Јелена драгуљ у италијанској круни
Када се, 8. јануара 1873, родило шесто дете црногорског краља (у то време књаза) Николе и краљице Милене, владарски пар је најзад могао да се од срца и опуштено порадује ћерки, јер је пре ње, коначно, на свет дошао и престолонаследник. Четири кћери, у упорним покушајима да изроде наследника круне, у XIX, као и сваком пређашњем веку, свуда у свету крунисаних глава сматрано је малером. А посебно у маленој, конзервативној и патријахалној балканској кнежевини.
Па ипак, и историја је показала, деца предиспонирано гурана у запећак, постајала су особе којима се породица највише поносила. Тако је историја запамтила и црногорске принцезе: њих шест, унајмање, у истој равни са тројицом браће, а често и више и пре њих. Толико чекани наследник престола, Данило, можда је и највише заказао. А та прва, срећом, а не разочарењем, дочекана кћи – принцеза Јелена – испоставило се, постала је драгуљ у круни Црне Горе. И Италије.
Принцеза Јелена Петровић Његош (1873 – 1952), шесто дете, а пета кћи, црногорског краља Николе и краљице Милене, којој је крштени кум био руски цар Александар II. Крштење је обављено у Влашкој цркви на Цетињу, иначе најстаријој згради у црногорској престоници (из 1450.), чија је ограда 1897. направљена од 1.550 цеви турских пушака.
Краљица Јелена Савојска (it. Elena del Montenegro, Elena di Savoia, од 1900 до 1946.), супруга италијанског краља Виктора Емануела III, претпоследња италијанска краљица и мајка последњег италијанског краља, Умберта II. Уједно, царица Етиопије (седам година) и краљица Албаније (четири године). Режина Елена, вероватно најпопуларнија женска фигура Италије XX века, позната по стотинама доброчинстава, од оног највећег – после земљотреса у Месини 1908, у ком је погинуло више од 80.000 људи, до безбројних појединачних, личних доброчинстава.
Стидљива, одлично образована и прелепа принцеза, која је у својој 27. години, 1900. постала (можда и најлепша европска) краљица, а 1937. један од свега пет носилаца папске „Златне руже“ (која се додељује од 1759.), миљеница обичног народа и будућа светица. У процесу је, наиме, иницијатива бискупа из Монпељеа да је католичка црква прогласи за светицу, а краљица Јелена Савојска је од 2001. „Божији слуга„.
Као дете, много времена је проводила у швајцарском гувернерату у којем је научила француски језик. Веома рано је научила да чита и пише. Била је привржена оцу, из чије је библиотеке скоро свакодневно узимала и читала књиге. Већ са десет година, отишла је у Русију, на школовање на Девојачком институту „Смољни“ у Петрограду. Била је то школа за принцезе и девојке из угледних европских породица, под царичиним патронатом.
Јеленина школска другарица Елза Болдеров овако је описала појављивање нове штићенице:
“Једног јесењег јутра 1882. у наш разред су довеле новопристиглу. `То мора да је принцеза од Црне Горе`, каже ми другарица. Веома висока, складна, има бујну косу тамнију од ноћи и веома лепе очи – очи рањене срне.“
Осим црногорског и италијанског језика, говорила је француски, руски и енглески. Била је таленат за сликарство и музику, писала је песме, показивала склоност ка архитектури. Мало се зна да је управо Јелена ауторка идејног решења за мазуолеј владике Данила на Орловом кршу: по њеним нацртима су француски архитекта Фруше и вајар Моро Војтлер пројектовали споменик који је на Орловом кршу откривен 1. јануара 1897, године поводом 200-годишњице владавине породице Петровић.
Вероватно је књижевно стилизовано и улепшано, како се чинило у то време, али ове речи се принцези Јеленени приписују, да их је о себи изрекла 1895. у Паризу:
„Студирала сам у Петрограду и стекла најбоље образовање, ипак ме погледај. Јесам и бићу увијек Црногорка. Висока сам, дугих ногу, црне и коврџаве косе, тамног тена и очију, ненашминканог лица, у лијепој али не и заводљивој хаљини. Умијем врло добро да говорим француски, као и руски и енглески, али то од мене не чини Францускињу, ни Рускињу, нити Енглескињу. Ја сам кршна Црногорка“.
Јелена је волела сликарство и волела да путује. Тако је у фебруару 1895, када је са мајком, књегињом Миленом и сестром књегињицом Аном, отишла на отварање Светске изложбе савременог сликарства у Венецији, упознала и свог – испоставило се – потоњег мужа Виктора Емануела (1869. – 1947.). Он је ту био с родитељима, италијанским краљевским паром Маргаритом и Умбертом. Принц је био веома стидљив и тада је прелепој Јелени упутио само један осмех. Она је била збуњена, као и он. Италијанском краљу и краљици се, међутим, допала двадесетдвогодишња Јелена, јер је била лепа, здрава и образована. Већ 26. маја 1896. године, Виктор Емануел и Јелена су се опет срели, на балу поводом крунисања Николаја II за цара Русије . Ту је Виктор је запросио Јелену и она је прихватила да се уда за њега.
У августу исте године, Виктор Емануел стигао је у краљевски двор на Цетињу, где је обављена веридба, уз све обичаје и церемоније. Свадба је била у октобру. После весеља пред Биљардом, краљевска јахта „Савоја“ 19. октобра 1896. кренула је из барске луке према Италији и упловила у луку Бари са славним младенцима. Ту, у Барију, Јелена је у цркви Светог Николе (којој су ктитори три владара из лозе Немањића), примила католичку веру. Венчање је обављено пет дана касније, у римској цркви Santa Maria degli Angeli и у палати Диоклецијана. Савременици веле да је цео Рим тог 24. октобра 1896. био на улицама.
Историја сведочи да је њихов брак био испуњен љубављу и поштовањем. Виктор Емануел јој је до своје смрти, сваког дана, доносио букет љубичица. Обоје су волели риболов, као и фотографију, па је Јелена имала и сопствену лабораторију. Њене фотографије су иначе драгоцено историјско сећање. Имали су петоро деце: Јоланду Маргариту (1901. – 1986.), Мафалду Марију (1902. – 1944.), Умберта II Савојског (1904. -1983.), Ђовану (1907. – 2000.) и Марију Франческу (1914. – 2001.).
Краљица Јелена је, као и док је живела у Црној Гори, помагала сиромашне и болесне, а током рата је и целу краљевску палату Квиринале претворила у болницу. У којој је и сама радила, па је за заслуге у медицини и добила почасну диплому Римског универзитета. На иницијативу Софије Петровне Мертваго основала је Женску радничку школу 1901. године на Цетињу.
Са дамама из италијанских аристократских породица организовано је прикупљала помоћ за болнице и сиротишта. После немачке окупације Пољске 1939. године и објаве рата Француској и Енглеској, написала је отворено писмо владаркама шест, тада још неутралних европских држава, са молбом да се заузму да се заустави рат и престану зверска мучења и убијања.
За хуманитарни рад, осим папске Златне руже, добила је Златну медаљу британског краљевског црвеног крста, немачку Велику звезду краљице Лујзе, шпански Орден реда Доброчинства, руски Орден Црвеног крста и српски крст Светог Саве.
Краљица Јелена умрла је 28. новембра 1952. у Монпељеу, у Француској. Тело Јелене Савојске, 15. децембра прe четири године је у великој тајности пребачено у Италију и сахрањено у светилишту Викофорте код Мондове, на подручју Кунеа.
Други о Краљици Јелени
Никшићки лист „Невесиње“ од 20.5.1898. (стари календар) у 3. броју доноси податак из италијанских листова да су Словенци, поданици италијански, предали једну молбу Престолонаследници Књегињи Јелени, да би она „као Српкиња порадила им слободу словенског језика у цркви и школи“. Та је молба српски написана. То се односило на Словенце у долини Резије и Натизона.
Дубровачки српски часопис „Срђ“ доноси податак да је италијанска штампа писала о томе да је Јелена довела себи за дворску даму једну Српкињу, „да би имала с киме говорити својим језиком“ као и да се „залаже за отварање катедре за српски језик на неком од италијанских универзитета“.
Извор: Vucinic.me
