Изборни трикови: Златник за председника

Пише: Мишо Вујовић

И поред интензивне медијске хајке и континуиране демонизације од стране бившег криминалног режима, Српска православна црква ужива највећи углед код грађана Црне Горе. И располућени ДПС након сукоба између почившег Момира Булатовића и још актуелног председника Ђукановића, тражио је подршку Митрополије црногорско приморске да би победио супарнички СНП.

Ђукановић, декларисани атеиста и безбожник, преко ноћи је упреподобио свој однос према цркви, смерно приступајући ћивоту Светог Петра Цетињског са жељом да га благослови света десница митрополита Амфилохија. Целивајући крст, Ђукановић је рекао да је свестан значаја и улоге Митрополије црногорско приморске у историји стварања Црне Горе. То историско “просветљење” Мила Ђукановића, била је још једна у низу његових обмана. То лицемерно рукољубље означава почетак његове апсолутне моћи. То морално метаније ( дубоки наклон у молитви) снисходљивог губитника биће забележено као рађање дуге тамне ноћи Црне Горе. Победом над разумним професором Момиром Булатовићем започела је суморна епохе владавине Мила Ђукановића, обележена разним аферама, убиствима, пребијањем и ликвидацијама новинара, владавином терора, крвавим – Колумбијским обрачунима нарко кланова…

Слика може припадати 9 people, including Мишо Вујовић, брада, људи стоје и у затвореном

Борба за наклоност цркве траје и данас нарочито предизборном периоду и није изостала ни уочи локалних избора у Никшићу.

Угледни колумниста овог портала, Јован Лакићевић, запажа да фотографија владике Јоаникија уочи избора у Никшићу, између премијера Кривокапића и председника парламента Бечића, није била без утицаја на коначан резултат избора.

“Владика Јоаникије је подржао Бечића и Кривокапића”, рекао ми је пријатељ из Демократског фронта.

“Како?”, питам изненађено.

“Примио их, заједно са носиоцем листе

“Мир је наша нација” Момом Копривицом, на дан изборне тишине у Никшићу“.

“Зар је могао да затвори врата председнику парламента и премијеру, заборављаш да је примио и лидере ДФ-а те да се фотографисао код српских бирача, са не баш популарним Медојевићем”, узвраћам док ми се ређају сцене, једне сличне изборне манипулације, с’ краја“ деведесетих.

Чекао сам једног четвртка крајем новембра, далеке, 1997. године. на сурчинском аеродрому, да слети авион из Солуна. Излазе путници, хол се празни, таксисти галаме ловећи добро платежне муштерије, поред незаинтррсоване полиције. Аеродромски таксисти су посебан вид добродошлице за путнике у Београдској ваздушној луци.

Време промиче, монах Митрофан Хиландарац се не појављује. Покушавам да проверим да ли је доступан, чули смо се уочи полетања из Солуна.

Након сата, стиже обавештење секретарице генералног директора Дипоса, да је овај мудри и одмерени монах Хиланадрски, са ВИП улаза аеродрома одвезен на седници Одбора за обележавање 800 година манастира Хиландар, те да ми је поручио да, око пола четири, дођем у дипломатску колонију. У повратку размишљам о мотиву тако експедног дочека и одласка аутомобилом под пратњом. Стижем у договорено време, нестрпљив да сазнам разлог данашњег “киднаповања” оца Митрофана са аеродрома.

Поздрављамо се он се извињава уз опаску да је под пратњом особља изведен из авиона до аутомобила.

“Знаш где сам био?”, пита мешавином збуњености и чуђења.

“Одвезли су ме са аеродрома директно код господина Милошивића”, наставља.

“Са ким?”, питам зачуђено, наслућујући шта се догодило и зашто сам заобиђен.

Спровели су га у епицентар изборне трке за председника Србије. Директор Дипоса, кум социјалистичког кандидата за председника Србије, руководио је грађевинском обновом Хиландара, располагао огромним буџетом.

“Подржали сте Милутиновића, у трци за председника”, говорим нервозно.

“Како?”, увлачи главу у рамена, ширећи руке.

“Мислим да сте већ постали главна медијска звезда”, кажем тражећи погледом даљински управљач за те-ве.

“И мене је изненадило велико присуство новинара и сниматеља. Мислио сам да су због неког важнијег позвани”, готово правдајући се рече отац Митрофан.

“Данас сте ви били важни. Сада ћете видети, на БК ТВ за који минут крећу вести”, узвраћам устајући да нађем даљинац.

Ударна вест је следећа:

“Данас је први епитроп манастира Хиландар, отац Митрофан, председнику Савезне Републике Југославије, Слободану Милошевићу поводом обележавања јубилеја 800 година настанка овог српског манастира на Светој Гори, у присуству Милана Милутиновића, уручио јубиларни златник Хиландара”.

У вечерњим часовима на свим телевизијама отац Митрофан и златник чинили су главну вест. Следећег дана насловне стране објављују најаве са фотографијама Хиландарца -антикомунисте са председником СРЈ и будућим председником Србије.

Братство манастира се ограђује од тог “самовољног” чина свога сабрата.

“Надамо се да тај неразумни поступак нашег сабрата, неће помоћи безбожничким комунистичким властима, да још једном обману православни српски народ”, стајало је у саопштењу.

У црквеним круговима креће хајка на Митрофана. Провокативни наслови као и осуде појединих епископа, онеспокојавају овог разборитог монаха, ветерана из Другог светског рата.

Писмо владике Атанасија Јевтића, управи и монасима Хиландара, изазива краткотрајни раскол у манастирском братству. Милошевићев “десант на Хиландар“ почетком деведесетих оставио је мучан утисак код хиландарских црноризаца.

Емигрантска штампа од Бирмингема, до Чикага и Торонта осула је паљбу по овом угледном Светогорцу.

Болеле су га осуде ратних другова, највише Боре Карапанџића и Марка Марковића. Отац Радован Биговић је након иступа владике Атанасија, у “Блицу”, објавио чланак о давању, питајући се може ли се човек осудити за највеликодушнији гест – давања.

Владика Атанасије Јевтић узвраћа паљбом:

„Да ли треба наградити оне који терористима на Косову и Метохији дају оружје да убијају Србе? И то је давање“, поручује Атанасије.

Тензије расту, Јован Пламенац, тада управник Хиландарског мисионарског центра у Бару, одлази код митрополита Амфилохија да му објасни новонасталу ситуацију као и потребу гашења “пожара” у Хиландару. Одлучио сам да отпутујем у манастир Тврдош, код владике Атанасија.

“Што браниш Љотићевце?”, напада ме чим сам саопштио разлог посете.

Тактику знам, првих десетак минута иде рафална ватра. Човек раскошне памети и пребогате наративности тешко је обуздавао свој темперамент, који је ширина његове душе утапала пастирском топлином и брзим покајањем.

Након прве бујице, објаснио сам му да старац Митрофан није поклонио Хиланадрски већ златник Одбора за обележавање јубилеја 800 година манастира.

Таса, како смо звали владику Атанасија, након дуге тираде, ипак ме је саслушао и на крају пристао да напише писмо помирења хиландарцима. Успео је да нађе убедљиве речи, прихватљиве младим побуњеним монасима. Разлог незадовољства братства је била управо манипулација да је златник манастирски, те да Сабор стараца ( Управа манастира) нико није консултовао. Златник је изливен у Ковници новца по налогу државно- црквеног Одбора за обелезавање осам векова Хиландара.

“Ја сам у торби имао неколико примерака тек штампане књиге “Иконе манастира Хиландара”, извадио сам примерак да уручим Милошевићу. Не иде се код председика празних руку. Када смо стигли на сточић поред моје столице ставио сам књигу, у неком тренутку ми је господин Милутиновић тутнуо у руке златник уз молбу да уз књигу уручим и златник”, правдао се збуњено старац Митрофан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.