Ђоле све ти опраштам, али помилуј Дару

Пише: Мишо Вујовић

И немојте нас више терати да плачемо. За било ким!? Колективно смо већ депресивни и расплакани. Доста смо лили сузе несвесни да су нам оне одавно замутиле видике. Замагле око, толико да у њему нестану сензири душе. Најбоље нам лежи то групно ридање, или плач маса где смо непревазиђени. То нас исцељује. Мрзимо владаре до бола а када се искекече ридамо из стомака.

„Ожалошћена породица” фанова на друштвеним мрежама је масовна. Групно ридају, хорски. Жао ми је сваког човека, паора понајвише, и писца, и глумца, и уметника. И циркузанта снужденог лика.

Е знао је то и Ђорђе Балашевић, песник и кантаутор нашег детињства и младости. Умео је не само да “убије време уз гитару”, већ да са њоме разведри или наоблачи. Мајсторски и маестрално.

Умео је да се додвори врховном команданту омладинском заклетвом „Рачунајте на нас”.

Песма о Васи Ладачком” је химна једном времену. Филм о животу. “Не ломите ми багрење” пева о сутону. Али човек не пева само о другима, он пева о себи. Ако следи своје стихове они га дижу, ако их руши они га газе. Да ли постоји песник згажене душе?

Певач је нешто друго, као и ангажовани стих. Леп, допадљив, уредан и празан. Певаш о времену, а време те цинкари.
А и, уметност је “побеђивала” ако легне оку или уху моћника. Све се морало уподобити сили. Божјој и земаљској.

Знао је да пева бакама, тетама, зајапуреним сосама, набубрелим секама, да поздрави деране и партизане и оне се друге обале Саве до Чавоглаве и брата Томпсона Перковића.

Вешто је слико животне сцене, уримоване навике и препознатљиву свакодневицу претварао у мелодичне хитове певушене од кухиње, улице, кафана, касарни до концертних сала… Машала вала, рекли би дођоши, мајстори за снаше… Зато није волео никог ван сокака…

И био је идол нама из шесдесетих и својој генерацији и старијим. Срећа човекова је што многе своје узоре никада не упозна до краја. Поштовање у једном смеру и на даљину увек нам оставља мање простора за разочарања…

И ко је могао да помисли да је панонски морнар у било чему може потонути осим у трулој барци свога карактера…
Знао је у сред Загреба да опљуне по својима. Пренемагао се у демократској Хрватској како га у четничкој Србији не разумеју, налазећи у Перковићевим Чавоглавама породични стег и кулу Балашевића.

“Никада нисам потенцирао своју националност, јер сам се до прије пар година и ако више не постоји та дивна земља, осјећао ипак Југославеном. Како је југославенство тешко практицирати, особито у четничкој Србији, ја сам одлучио да манифестирам оно што осјећам у души. Како сам обитељски везан са породицом Перковић из Чаволгава, гдје су стољећима Балашевићи имали свој стег и кулу, не могу поступит другачије него по диктату свога срца. Са радошћу ћу узети учешћа ове године у прослави Олује, и не желим више ни србијанским медијима нити било кому другоме, причати о томе”, дрчно је поручио Ђорђе Балашевић.

Наглашавајући своја домољубива осећања панонски морнар је по ко зна који пут пљунуо у лице целој нацији. Наравно, није се заљуљао од срама као барска дама од слатких коктела!

Певао је страсно до задње банке. Али неће га због тога мање жалити. Оплакиваће га данима приказивати његову уцвељену љубав, писати жалопојке као да је отишао са седамнаест, а не шесдесет седам година!

Његова генерација из педесет и неке, слепо је служила комунизму, ми рођени шесдесет и неке почели смо да чачкамо по заблудама социјализама и самоуправљања. Тек смо стасавали и било нам је смешно да се са оноликом количином туге на вечни пут прати друг Тито. Народне масе нису слутиле да су темељи црвнене Јогославије и пре Брозове смрти, минирани. Био је то последњи велики идил маса.

Волео је песму, игру, добре уметничке слике. Лепе жене! Генерација седамдесетих само је омирисала шмек безбрижности, стога је највише разочарана. Рођени осамдесетих су изгубљени, рођени деведесетих и двехиљадитих су отуђени и отписани!

Путуј, Ђоле, од мене ти је опроштено, сам си себи скројио одело, али Дару, ону малу мученицу ћеш срести, њој објасни и помилуј својим хладним – зрикавим, њено топло – исплакано око.

Суд је суд до судњег часа, одатле је истина во вјеки, вјеков и за увек истина!

Фотографија: Мишо Вујовић, аутор ове колумне

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.