Свети Сава модерне Србије
У Божијем селу Лелић ове године на Савиндан мироточиле су мошти Владике Николаја што је протумачено као благослов српству на овај свети дан. Ову вест нашој редакцији јавио је прота Ненад Андрић из Ваљева, а одмах по обвјављивању изазвала је велику пажњу наших читалаца и верника, који су је дочекали са радишћу. Ипак, кратка информација, у којој се констатује да је Владика Николај био једана од сто највећих Срба свих времена, засметала је једном од наших анонимних читалаца, који је овог светог човека представио у негативном контексту. Да не бисмо полемисали са тим и сличним дежурним критичарима, дајемо портрет Владике Николаја из пера нашег познатог писца.
Пише: Славиша Павловић
Учини добро и закопај га под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
Ове речи великог и Светог Владике Николаја као да говоре о периоду након његовог живота, када су комунистичке власти забраниле сваку причу о једном од највећих Срба свих времена. Није владика Николај био само велики свештеник или теолог, него је, сигуран сам, и један од највећих, ако не и највећи српски филозоф свих времена. Његове мисли и поруке, вечне, попут његових дела, могу бити звезда водиља у стварању и неговању вредности које један народ чине културним и цивилизованим.
Рођен је у Лелићу, поред Ваљева, на Туциндан 1880. године. Након завршетка Ваљевске гимназије покушао је да упише војну школу, али га нису примили због малог обима груди. Због тога уписује Богословију у Београду, где се одмах истиче, али не само по знању које се учи у школи, него по изузетном познавању дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Достојевског и других великана светске књижевности.
По завршетку Богословије, ради као учитељ и помаже свештеницима у селу, али врло брзо, због своје надарености одлази у Европу, студира у Берну, Женеви, Немачкој и Оксфорду. За веома кратко време, тада још увек Никола Велимировић, враћа се у Србију са два доктората из теологије и филозофије. Међутим, црквене и државне власти одбијају да му нострификују диплому, јер се памет у Србији увек спречавала, па Никола поново полаже седми и осми разред и велику матуру. У том периоду, тешко се разболео, па су лекари рекли да га само Бог може спасити. Тада се Никола заветује да ће се замонашити уколико оздрави, што чини у манастиру Раковица, где прима монашки постриг и добија световно име Николај, али пре тога одлази у Русију, где се упознаје са православљем и начином живота Руса.
Када је почео Први светски рат, српска Влада, као најученијег, шаље Николаја у Европу и Америку, како би придобио симпатије дијаспоре, али и просветио државе савезнике за помоћ Србији. У Америци, Николај се сусрео и са Теслом, покушавајући да га помири са Пупином, како би заједно радили за српску ствар, међутим то помирење било је немогуће.До тада се већ чуло за његову моћ беседништва, па у Саборну цркву долази београдска елита да слуша говоре младог јеромонаха Николаја, човека са два западна доктората. Због тога, 1912. године, Алекса Шантић га позива у Сарајево, на прославу годишњице листа Просвјета, где у друштву са Дучићем и Ћоровићем каже да су Босански Срби анкетирали Србију Босни. Таква изјава је изазвала аустроугарске власти, што је касније довело до његовог хапшења у Земуну, приликом повратка у Србију.
„Било ми је непријатно. Жао ми је што сам пореметио тог дивног човека, посвећеног науци,“ писао је касније Николај.
Оно што је у тим годинама урадио владика Николај, равно је целокупној српској дипломатији, док је један британски генерал, на крају рата рекао „Отац Николај је био трећа армија“.
Када је 1916. године отпутовао у Лондон, одржао је беседу о Србима и Србији, која се сигурно може сврстати у ред најбољих говора у модерној историји. Тадашња елита Лондона била је запањена ученошћу српског монаха, надахнутим говором, који је симболично или не, био на Видовдан 1916. године.
Беседу преносимо у целости.
Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.
Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.
Где су? Изгинули бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.
Захваљујући његовом раду и лобирању у Лондону, став тадашње Енглеске, која је форсирала победу Централних сила на Западном фронту, или преко Турске и Галипоља се променио. На Солунски фронт послате су нове трупе, а помоћ Србији је почела да пристиже.
Након Првог светског рата, владика Николај изабран је за епископа Жичког 1919. године, међутим ту се није дуго задржао. Већ наредне 1920. године, Николаја шаљу у Охридску митрополију, где настаје једно од његових можда и најпознатијих дела Молитве на језеру. Српска православна црква сматрала је да ће монах таквих карактеристика, привући вернике у забаченој епархији у којој је било једва неколико свештеника, углавном полуписмених.
Тих година често обилазе Свету гору, али поново путује по свету, лобирајући за Србију, јер је након говора 1916. године, који је пренео читав свет, владика Николај постао духовник о коме се говорило широм планете. Пут га је поново одвео у Америку.
Када га је један црначки свештеник позвао да говори у њиховој цркви, вероватно је и сам Николај био изненађен толиком пажњом, међутим када је требало да говори, у цркву су ушли ученици тамошње теолошке школе, носећи српску и америчку заставу, док га је свештеник представио као сина јуначке, мале и храбре Србије која је позната читавом свету. Његов говор, испратио је црначки хор, изводећи српску химну Боже правде.
Но, владика Николај држи низ веома запажених предавања широм Америке, потом путује у Енглеску, посвећујући се мисионарском раду, па од цркве тражи да га разреши епископског положаја. СПЦ није била истог мишљења, па се владика враћа у Охрид. У тим тренуцима долази до велике промене у његовом животу. Постаје аскета, молитвеник, пустињак, мистични свештеник на ободу епархије. „Када бих био поток планински, не бих мислио о путу којим идем, него о језеру које ме чека“ говорио је и писао епископ Николај.
Постоји једна анегдота, која се деценијама причала у епархији, а везана је за посету краља Александра манастиру у Охриду. Унапред, краљ је тражио да се за ручак припреми печено прасе, како би након обиласка манастира ручао. Посета краља била је уприличена током поста, а владика Николај није желео да дозволи грех у манастиру. Међутим, како краљу не испунити жељу.
Када је монах, током разговора краља и владике, у просторију унео прасе, владика Николај је прасе бацио кроз прозор у језеро, обративши се монаху са речима „Зар да нам у сред поста огрешиш праведног краља.“
Током своје службе у Охриду, владика Николај обнавља разрушено и разорено гробље немачких војника из Првог светског рата, јер за Србе мртав човек више није непријатељ, наилазећи на чест отпор тадашњих критичара. Мирно, као што је све у животу радио, Николај говори о праштању као највећој хришћанској врлини, што се касније одражава, а чак и данас, на став појединих критичара о његовом раду. Наиме, због обнове немачког војног гробља, владику Николаја одликује нико други до вођа немачког рајха Адолф Хитлер. Касније, у будућности, присталице такозване друге Србије, великог владику оптуживаће за сарадњу са окупатором, чак и нацизам, иако уопште није био близак таквим идејама.
„Лако је научити животињу, лако је научити простака, али тешко је научити онога ко је ненаучен постао учитељ другима,“ рећи ће Николај.
Напротив, пре би се могло рећи да је владика био толико велики да ни сам Хитлер није могао да му оспори величину, па је нашао достојан начин да му се одужи за хришћански гест.
Такође, Николај је пратио судбину немачких хришћана које је Хитлер прогонио, па је, први у Србији, писао о пастиру Нимелеру који се „храбро борио за лутеранску цркву против немачких диктатора“ и зато заточен у логор. У том периоду, владика пише о злу које убија тадашњи свет, стављајући у први план нацисте, потом Маркса, Дарвина и Ничеа, чији је можда и највећи критичар у историји, поткрепљујући аргументима неистинитост њихових тврдњи.
Посебну пажњу у свом раду посвећује Шекспиру и Достојевском, за које сматра да су најбољи међу најбољима, док је Ничеове приче о Надчовеку аргументовао својим чувеним делом о Свечовеку.
Интересантно је да је Николај Велимировић био велики противник Тројног пакта. Подржао је пучисте током мартовских демонстрација, а одмах након окупације Немачке, стављен је под присмотру.
„Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан.“ Усташки „Хрватски народ“ је 7. маја 1941. објавио текст у коме је Николај представљен као „црнорукац“ и „енглески агент“.
Овај коментар пронађен је у извештају немачке војске након првог претреса манастира Жича, у коме је Николај живео на почетку немачке окупације и даје јасан доказ да није био омиљен код нациста.
Заједно са патријархом Гаврилом, владика Николај је ухапшен и пребачен у логор Дахау. По писањима, али и мемоарима патријарха, према њима су се понашали нечовечно, давали им супу од репе која је имала укус земље, док је владика Николај тешко повредио колено, али је доктор намерно дошао тек шест сати касније. Међутим, захваљујући Милану Недићу, Немци ослобађају патријарха Гаврила и владику Николаја, где су се у једном периоду задржали у Словенији, али се Николај никада није вратио у Србију, за разлику од патријарха.
Пошто је био осведочени борац против нацизма и комунизма, схвата да би повратак у Србију вероватно значио смрт и додатна понижења, па преко Аустрије одлази у Америку, где наставља духовни и мисионарски рад. У Америци је предавао на богословском факултету, као и на руским факултетима, а упокојио се у Либертвилу 1956. године, где је и сахрањен, на истом гробљу где и песник Јован Дучић. На дан његове смрти, амерички конгрес је минутом ћутања одао пошту највећем Србину после Светог Саве.
Током комунистичког периода, дела владике Николаја била су забрањена, док су многи његови записи, које данас читамо, чувани у тајности у иностранству, јер је комунистичка власт желела да их уништи. Захваљујући раду владике Лаврентија, данас епископа Шабачког, сачуван је и објављен велики број дела једног од највећих српских духовника.
Мошти овог светитеља данас се налазе у његовом родном Лелићу, где су пренете из Либертвила1991. године. Владика Николај проглашен је за свеца у мају 2003. године. Данас, када је, Богу хвала, рад светог владике Николаја доступан, треба се сетити његових речи у тешким тренуцима, који представљају водиљу и мелем за садашње и будуће генерације.
„Не кукај, ако те заболи од Његовог мача. Он је лекар добри, исеца из тебе само оно сто ниси ти. Оно што те буде болело, то ниси ти, душо моја“.
